Intima porodice koja nije vaša

Belgijsko-francuska glumica, televizijska voditeljka i pisac – Viržini Efira (1977, Brisel), postala je popularna zahvaljujući romantičnoj televizijskoj seriji i filmu „U krevetu sa Viktorijom”, pojavila se i u filmu „Ona” Pola Verhovena, da bi sada zablistala i u njegovoj „Benedeti”, pa u „Medelen Kolins” Antoana Baroa, „Don Žuanu” Serža Bozona, a na poslednjem, 79. Venecijanskom festivalu bila je viđena u ulozi Rašel u filmu „Tuđa deca” Rebeke Zlotovski (Les enfants des autres/Other People’s Children), u kojem joj je partner francuski glumac i reditelj Roždi Zem.

U priči o mladoj ženi koja voli svoj život – svoje srednjoškolce kojima predaje francuski jezik, drugare, bivšeg dečka, časove gitare, gde upoznaje i zaljubljuje se u razvedenog Alija i beskrajno zavoli kao svoju njegovu ćerkicu Lejlu ne razmišljajući unapred o tome da je voleti tuđu decu rizično – Viržini Efira je još jednom, uz nesporni šarm i harizmu, potvrdila svoj široki glumački raspon. U njoj i komično i dramsko sasvim prirodno stanuje.

U ekskluzivnom intervjuu za „Politiku”, čiji su delovi danas pred vama, Viržini govori o ulozi u filmu Zlotovske, koji je otkupljen i za prikazivanje u Srbiji u distribuciji „MCF Megakom film” (najverovatnije na predstojećem beogradskom Festu), za koju su joj inspiraciju dale Dajana Kiton i Romi Šnajder...

Kako biste vi opisali temu filma „Tuđa deca”?

Postoji velika biološka želja da budete majka sa kojom moja Rašel odlično uspeva da se nosi. Taj trenutak u kojem je ostalo vrlo malo vremena je veoma složen. I opet, tu je veza sa detetom koje nije tvoje, a takva veza je čudesna i neizbežno krhka, jer nikad ne znate kada može da se slomi. Ova veza je uvek u vazduhu. Kako uspevate da budete svoj u potpunosti u ovoj situaciji? Koja su vaša prava posle? Kako se opraštaš? Kako da uđete u intimu porodice koja nije vaša? Rebeka Zlotovski je uspela da film dovede u stanje trajne visoke pripravnosti.

Kada ste pročitali scenario šta ste prvo pomislili?

Da ću igrati lik koji se retko viđa u filmovima. Lik maćehe koja čuva tuđu decu uobičajeno je sporedni lik, prilično utilitaran. Rebeka Zlotovski je odlučila da Rašel stavi u prvi plan i ispita vezu između perifernog lika i „usvojene” porodice kao fokusne tačke. Istovremeno, ona se bavi klasičnim likom, ali na neviđen način o pitanju ženstvenosti. Flober je rekao: „Sve što treba da uradite da biste napravili nešto zanimljivo jeste da dovoljno dugo u to gledate”, a to je zaista slučaj sa mojim likom koji nije ni ludi ni ekscentrični nekonformista. Rašel je sasvim normalna, diskretna i Zlotovski je u svojoj priči dugo gleda kao takvu i otkriva je iz svih uglova. Iz ugla njenog libida, porodičnih odnosa, njenih prijatelja, odnosa sa detetom druge osobe. Još tokom čitanja scenarija bilo mi je jasno da se ovde ne radi samo o majčinstvu, već i o Rašelinoj ženstvenosti.

Rašel je takođe lik koji se ogoljuje u svakom smislu te reči?

Ha, ha, golotinja na ekranu za mene i nije baš nova! Međutim, ovo je prvi put da sam uradila komičnu nagu scenu, jer telo ima neke mekane delove i kada se krećete u svim pravcima, smešno je! Golotinja bez seksualnog aspekta bila je zabavna za snimanje, ali i veoma zastrašujuća jer Rašel stoji na balkonu u nemogućnosti da se prikrije. U toj smešnoj sceni nema nikakvog erotizma kakvih je bilo u drugim filmovima koje sam radila. Golotinju je teško snimiti, interesantna mi je samo ako je od velikog interesa za reditelja da pronađe jezik tela i precizan način kretanja.

Kakav je Rašelin govor tela i kretanja?

Možda najsličniji onom koje je Dajana Kiton pokazala u svojim filmovima, naročito u filmu Alana Parkera „Pucaj u mesec”. Dajana Kiton ima pokretljivost lica, određenu ljubaznost u osmehu, što sve postoji i u liku Rašel. Učtiv osmeh i značaj smeha. Za pripremu ove uloge od značaja mi je bio i primer uloge Romi Šnajder u filmu Kloda Sotea „Sasvim obična priča”. U njemu Šnajderova gleda na muškarce sa zabavno distanciranim razumevanjem, nimalo u stilu „muškarci su svi gadovi, ali mi im sve opraštamo”, već je to slično kao i u „Tuđoj deci”, više pogled žene koja ne traži bilo šta od ljudi nego je neko ko posmatra bez osude.

Može li se za ovaj film reći da je feministički?

Da, na neki način, ali šta je feministički film? To je film koji zaista dugo posmatra ženu i daje joj složenu poziciju, a „Tuđa deca” je apsolutno to. Izuzetno je savremen i namenjen svima. To je mejnstrim film na retko dostupnu temu – majčinstvo, i o mogućnostima da žene pripadnu tom velikom zajedničkom mestu. Takođe razgovaramo i o dobu za majčinstvo, o ideji da ako želiš da budeš majka to ne možeš u poznijim godinama. To je realnost kojoj nijedna žena ne može pobeći, koju morate da rešite, pa šta ćemo s tim?