I juče (i danas) i sutra

Da li se generalnom direktoru RTS-a nije dopao slavljenički „Dnevnik”u subotu, 23. avgusta, poveren uglavnom televizijskim veteranima, te je u nedeljnom izdanju izjavio: „Nikad više Mića Orlović, Zaharije Trnavčević, Kamenko Katić....”? Ili je to samo stilska doslednost Aleksandra Tijanića sklonog odsečnim i šokantnim formulacijama? Biće da je ovo drugo, budući da je usledio nastavak koji se može shvatiti kao delimično objašnjenje. Ono je, reče, bilo kreativno vreme; sada je industrijsko.

Ali, i ovaj stav traži razjašnjenje. Da li se htelo reći da jedno s drugim ne ide? Sudećipo nedavnom veoma uspelom spoju savremenih industrijsko-tehnoloških sredstava i izrazite autorske kreativnosti tokom „Pesme Evrovizije” – jasno je da prvi čovek kuće, koja je toj medijski zahtevnojpriredbi bila domaćin, sasvim dobro razume iznačaj vrhunske tehnike i važnost „ljudskog faktora”. Treba se nadati da se u tom pogledu dobro sporazumeva i sa svojim ukućanima.

Što se, pak, subotnjeg „Dnevnika” tiče, lepa zamisao o ukazivanju počasti starim TV majstorima preforsirana je. Bili su oni voditelji, bili su autori, bili su gosti, javljali su se i sa „žurke” na Sajmištu... Emisija je delovala pomalo haotično, izgubila je preglednost, strukturu i ritam kojiodlikuju glavnu informativnu emisiju dana i čiji obrazac ni u svečarskim prilikama ne bi smeo mnogo da se narušava – pogotovo kad za obeležavanje pedesetogodišnjice Televizije Beograd na raspolaganju stoji veliki prostor, celina programa Radio-televizije Srbije.

Bilo ga je i neposredno pre i neposredno posle pomenutog „Dnevnika”.

Specijalno izdanje „Slagalice” oslonilo se na simpatičnu dosetku da voditeljke ovog popularnog kviza zauzmu mesta takmičara, a da se sve igre sadržajem vežu za televizijske pojmove, ličnosti, istoriju. Tako je jedna od najpopularnijih redovnih emisija potvrdila koncepti formu, dobila na atraktivnosti i zgodno se uklopila u praznični program. A specijalna emisija „I juče. I sutra” (što je, inače, moto cele proslave) standardno je kolažirala mnogobrojne iskaze, opaske, sećanja, ocene o TVB-RTSsa odlomcima iz najpoznatijih naslova u poluvekovnoj produkciji.

U saopštene i više puta ponovljene podatke o visokoj gledanosti RTS i o poverenju koje mu građani ukazuju ne treba sumnjati. Kao što ne treba smatrati pukom kurtoazijom iznete pohvale i mišljenja da je RTS na pravom putu da bude nacionalni javni servis, nezavisan i objektivan, otporan na uplive politike.

Ali, mimo ovog jubilarnog povoda, u politici danas i ovde, RTS-u se upućuju poruke drugačije vrste – prigovori, primedbe, pa ipretnje. Jedni bi hteli da određuju ko je pogodan da bude pozvan i intervjuisan u Takovskoj 10. Drugi bi voleli da promene tamošnje čelnike. Treći bi da istu adresu opet zapale, jer je opet postala „bastilja”. Treći su nekad bili prvi i obrnuto. Drugi takođe menjaju strane. Paradoksalno, kad nezadovoljstvo i ljutnja prema RTS-u stižu i od vlasti i od opozicije – to je za njega dobar znak. Gotovo kao priznanje valjanosti.