Vitezovi koji se nisu gurali u istoriju

„U sedmogodišnjim ratovima za slobodu otadžbine, braneći rodnu grudu i otimajući je od neprijatelja, poginulo je preko 2.500 ratnika sa Zlatibora. U samrtnom ropcu, razneseni bombama, iskidani bajonetima, ophrvani bolestima, gladni na izdisaju, poslednje misli uputili su otadžbini.

A šta je za siromašne i časne ratare i stočare značila otadžbina? U toj reči satkane su sve njihove misli i želje, strepnje i nadanja, radosti i patnje...

Otadžbina, to nisu samo cvetni proplanci Čavlovca i Tornika, zeleni gajevi Šljivovice i Krive Reke, bela stada na padinama Čigote i Murtenice, sveža jutra i neponovljivi zalasci sunca, brvnare i devojački vajati... Otadžbina su i ona gola i uboga zlatiborska brda, krajputaši i groblja pradedova, tihi jecaj brata na Vidu, suza nad mrtvim drugom na Kajmakčalanu, komšija što ti poklanja koru hleba da preživiš Golgotu, siroče ispod Murtenice što jede mlevenu kočanjku, starica što kraj kandila moli Boga da joj vrati unuka, udovica što svake noći natapa jastuk suzama...

Dve i po hiljade junaka izgoreše u ognju Kumanova, Prilepa, Bregalnice, za slobodu svoje Srbije položiše živote na Drini, Kolubari, Kajmakčalanu, stradaše u Albanskoj golgoti, posejaše grobove na morskom dnu širom Sredozemlja, stradaše u zarobljeničkim logorima. Jeftin je nekad bio život Srbina...”

Ovako nadahnuto autor vredne knjige „Godine stradanja i bola” Milisav R. Đenić, istoričar s nizom dela iz povesti zlatiborskog kraja, sumira te priče o stradanjima Zlatiboraca u Velikom ratu. Ne dozvolimo da u travu zarastu humke, da potamne beli nadgrobni krstovi, da uvene cveće na grobovima junaka koji položiše živote za slobodu otadžbine, za ponos i čast svoga naroda, poručuje Đenić i podseća:

„Ne stradaše samo ratnici: goru sudbinu i još veće žrtve doživeo je narod, nejač, starci i žene tokom trogodišnjeg robovanja pod okupatorom. Samo u dve pandemije, pegavog tifusa i španske groznice, u teškim mukama umrlo je preko 2.000 obolelih. Kobne su bile i ostale zarazne bolesti. Da nesreća bude kompletna, stigoše dve sušne i nerodne godine koje napraviše pomor, jer hleb od kočanjke, hrastove kore i leskove rese ne utoli glad sirotinje, nije mogao zameniti čak ni ovsenicu. Okupator je vešao i streljao za najmanju krivicu.”

Autor napominje da se ovovremeni Zlatiborci mogu ponositi svojim precima: 54 zlatiborska junaka svrstaše se u viteški red, dobiše najviše odlikovanje srpskog dvora – Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Na njihovim grudima zasjalo je 64 odlikovanja: 15 oficirskog reda, 11 vojničkih zlatnih i 38 vojničkih srebrnih. Ponosno su ih nosili svesni da su zasluženo stečena, javnim izjašnjavanjem ratnika njihove jedinice. Nijedan užički srez nije dao toliko junaka, a retki su bili i u čitavoj Srbiji.

„Ovi vitezovi su i posle rata ostajali časni ljudi. Dostojni najvećih ratnih odlikovanja nisu ih novčili za državne položaje i razne privilegije. Nisu se gurali u istoriju, naprotiv, istorija je njih koristila da njihovim imenima obesmrti svoje stranice. Svojim junačkim delima okitili su se vencima besmrtne slave koji nikad neće uvenuti, čiji će sveži miris rodoljublja i patriotizma nadahnuti nova pokolenja”, piše Milisav R. Đenić u pogovoru svoje knjige „Godine stradanja i bola”.