Trajno rešenje kosovske krize nije ni na vidiku

Jedan mesec nove godine već je proleteo, a njegov let ne ukazuje na to da će se 2023, i za Srbiju i za svet, bitno razlikovati od godine koju smo s uzdahom olakšanja i priželjkivanjem nekog boljitka upravo ispratili – kaže u razgovoru za „Politiku” profesor emeritus Darko Tanasković, bivši ambasador u Turskoj, Azerbejdžanu i Vatikanu. Kako naglašava, ratu u Ukrajini ne vidi se kraj, već je verovatnije njegovo intenziviranje, sa svim teškim i višestrukim posledicama, pošto je postalo jasno da nikako nije reč o nekom bilateralnom razračunavanju, već o  sukobljavanju dveju makrokoncepcija međunarodnog poretka, pa i civilizacijskih vizija.

– Srbiji će u tom opštem kontekstu crno-belog zaoštravanja svih odnosa, koji utiče na opšti kompleks zbivanja u svetu, uključujući i regionalna, biti još teže da održi svoju  nezavisnu i neutralnu poziciju. Istovremeno, ovakva nezavidna razapetost otvara i neke horizonte mogućnosti koji se naziru u povećanoj zainteresovanosti međunarodnih aktera za srpski faktor na Balkanu, sa implikacijama koje, pod određenim uslovima, ne moraju biti samo negativne. No, preduslov za vođenje istovremeno nacionalno odlučne i diplomatski fleksibilne spoljne politike jeste ostvarivanje bar minimalnog stepena unutrašnjeg jedinstva političkih snaga u vezi sa temeljnim odrednicama trajnog državno-nacionalnog interesa. A takvog saglasja još nema. Nadajmo se da nije potrebno da budemo vojno napadnuti, bombardovani, zatrpani ogromnim snegom ili potopljeni katastrofalnim poplavama, da bismo ga, kao toliko puta u prošlosti, postigli, ali samo nakratko – ističe prof. dr Darko Tanasković.

Ukrajinska i kriza na Kosovu i Metohiji još jednom su pokazale da u savremenim geopolitičkim prilikama pitanje bezbednosti izbija na prvo mesto. Kako sagledavate aktuelnu bezbednosnu arhitekturu Srbije i našeg regiona, posebno kada je reč o zaštiti Srba na Kosovu i Metohiji i u Republici Srpskoj?

Bezbednosna dimenzija međunarodnog položaja svake države i dinamike političkih odnosa u svetu od najvećeg je značaja i u vremenima, krajnje relativnog, mira i u vremenima sukoba i rata. Nisu stari Rimljani slučajno skovali krilaticu „ako želiš mir, spremaj se za rat”. Srbija, država koja nema agresivnih namera ni prema kome i dosledno je mirotvorno angažovana, ali čiji geostrategijski položaj, sklonost vođenju samostalne politike i regionalna uloga oduvek privlače agresivne apetite drugih, uključujući i tzv. „gospodare sveta”, imperativno mora raspolagati uverljivom moći odvraćanja i adekvatnim vojnobezbednosnim, operativnim potencijalima. Nikakvo privlačno zavaravanje da je ta potreba umanjena ili obesmišljena uspostavljanjem nekog kolektivnog sistema bezbednosti ili idilične atmosfere skladnog međunarodnog poretka, a takvih je iskušenja i u skorije vreme bilo, ne sme otupeti svest o tome da bezbednost pre svega počiva na sopstvenoj snazi, opremljenosti, znanju i umenju. Ako je suditi po institucionalnim naporima koji se u poslednje vreme sistematski i konkretno preduzimaju na svim nivoima jačanja vojnobezbednosne komponente državnog organizma Srbije, kako na nivou vlade, odnosno Ministarstva odbrane, tako i svih segmenata odbrambene strukture, izgleda da se u ovoj oblasti planski i ubrzano ide ispravnim putem. Istupanja predsednika Vučića i ministra odbrane Vučevića, kao i bliska koordinacija za načelnikom Generalštaba prilikom poslednje bezbednosne minikrize u vezi sa „Kosovom”, ilustracija su funkcionisanja te logike  u praksi. Iako legitimno opredeljenje Srbije za unapređivanje vojnobezbednosnog sektora nailazi na, očekivana, iskrivljena tumačenja i kritiku u komšiluku, a i šire, nema sumnje da će ono imati pozitivnog odraza i na egzistencijalne prilike svih Srba koji žive i van njenih granica, ali svakako i na Kosovu i Metohiji.

Nazire li se rešenje za aktuelnu bezbednosnu i političku krizu na Kosmetu, a koja je samo kulminacija hronične krize inicirane protivpravnim otcepljenjem tzv. Kosova?

Trajno i održivo rešenje, ne samo za aktuelnu bezbednosnu i političku krizu na Kosovu i Metohiji, već za hronično „kosovsko pitanje” u celini, nije na vidiku, iako bi neki iz užurbanog inostranstva i njihovi ovdašnji glasnogovornici želeli da stvore privid da bi moglo biti nadohvat ruke, samo ako se strane u sukobu, a prvenstveno Srbija, budu „odgovorno i racionalno” ponašale. Kosovski čvor je prava kvadratura začaranog kruga iz kojeg u ovom trenutku nema izlaza koji bi bio povoljan ili bar prihvatljiv za Srbe i za Srbiju, ali ni za Albance, ako se poželjan ishod sagledava iz perspektive njihove isključivosti. Pošto nije reč o Gordijevom čvoru koji bi se mogao preseći, uverenje da bi neko nametnuto ili iznuđeno „rešenje” protivno srpskim pravima i interesima moglo da stvori uslove za postizanje trajne stabilnosti i normalnosti opasna je iluzija. Zato mislim da su žurba i oročavanje traganja, uz pritiske i pretnje, za formulom regulisanja statusa „Kosova”, nekakvim spolja dizajniranim „sveobuhvatnim pravno obavezujućim sporazumom”, utemeljenim na kršenju međunarodnog prava, suvereniteta i teritorijalnog integriteta jedne stare istorijske države, pogrešan put i da njime ne bi valjalo ići. Sa druge strane, nema problema za koji se ne može naći rešenje, a iz „kosovskog pitanja” je, iz više razloga, preko potrebno pronaći izlaz. Za to su neophodni vreme, strpljenje, konstruktivnost i mnogo diplomatskog rada, za šta je Srbija pokazala da je spremna, dok uslovno rečeno, „druga strana”, lokalna i međunarodna, mora razumeti da to ne znači da je Beograd spreman za predaju i odustajanje od vitalnih nacionalnih interesa. Sila Boga ne moli, kaže narodna mudrost, ali iz iste riznice iskustva i mudrosti potiče i upozorenje da ja svaka sila za vremena...

Republika Srpska je i dalje pod snažnim pritiscima i pretnjama iz dela političkog Sarajeva, ali i određenih zapadnih centara moći. Kako ocenjujete njenu aktuelnu i buduću poziciju?

Mada se često mogu čuti suprotne ocene i predviđanja, verujem da vreme radi za Republiku Srpsku, bez obzira na to što se, kako kažete, nalazi pod sve snažnijim pritiscima, kako unutrašnjim, od strane „probosanskih”, pretežno bošnjačkih unitarističkih snaga, tako i spoljašnjim, iz onog dela međunarodne zajednice koji vodi opšti rat protiv Rusije, a na Srbe gleda kao na „male Ruse”. Ukoliko u Republici Srpskoj, u pogledu vere u nužnost njenog što samostalnijeg opstanka i razvoja, bude postojalo ili, tačnije, ostvareno temeljno jedinstvo, iznad svih ideoloških i političkih podela, kao i ličnih surevnjivosti, a s obzirom na nacionalnu strukturu BiH i godine tokom kojih su se izgradile institucije i formirali mentaliteti posleratnih generacija konstitutivnih naroda, kao i u kontekstu neposrednog susedskog okruženja dejtonske tvorevine, ne vidim realne mogućnosti da biće Republike Srpske bude supstancijalno ugroženo, što ne znači da ona i njeni građani neće prolaziti kroz ozbiljna iskušenja.

Protekla godina bila je veoma izazovna i za Srpsku pravoslavnu crkvu. Može li ova institucija od ogromne duhovne, društvene i političke važnosti za Srbiju i srpski narod da odoli svim sadašnjim i nadolazećim pritiscima i izazovima?

Srpska pravoslavna crkva je, bez obzira na sve spoljašnje i unutrašnje izazove, tradicionalna institucija koja u Srba uživa najveće poverenje. Tako je bilo kroz istoriju, tako je i danas, u vremenima u kojima se počelo verovati da je u sekularnom društvu logično da se prostor delovanja Crkve svede na privatnu sferu i da ona bude socijalno marginalizovana. Pokazalo se, međutim, da su takvo isključivo sekularističko, ateističko, pa i antiteističko shvatanje i praktikovanje sekularnosti i pogrešno razumevanje načela odvojenosti Crkve od države zapretili ozbiljnom krizom sistema vrednosti na kojima počiva sklad u nacionalnoj i državnoj zajednici. Potreba ljudi da u nešto veruju i da vide smisao svoje građanske egzistencije preko granica koje im nudi i kojima ih duhovno ograničava ponuda savremene licemerne politike, potrošačkog društva i redukovane „racionalnosti”, kao i obmane i opsene koje tu ponudu prate, učinili su da ugled Srpske pravoslavne crkve, umesto da opadne, ojača. Tome su, prividno paradoksalno, presudno doprineli oni koji su joj pripremali presudu i pad. Poučan primer veličanstvenih litija u Crnoj Gori to je najubedljivije pokazao. Premda je, kao i ukupno svetsko pravoslavlje, na udaru snaga koje bi da stvore svet po svojoj nasilnoj, obezdušenoj i bezvernoj meri, Srpska pravoslavna crkva će i ovoga puta odoleti, pod uslovom da ostane istinski svetosavska, što znači da dobro razume duh vremena, a da u njemu deluje istovremeno hrišćanski, srpski i svetski.