Sveti Sava – naš veliki učitelj

Kao što mudri Kinezi zovu Konfučija svojim velikim učiteljem, ja smatram Svetog Savu našim velikim učiteljem. Naučio nas je, pre svega, da čovek (i narod) ne može živeti bez duhovne vertikale. Rastko Nemanjić se sa 17 godina odrekao udobnog života na tadašnjem dvoru, odvojio se od materijalnog sveta, otišao u manastir i posvetio se Bogu. Kakva hrabrost, odlučnost, požrtvovanost i podvižništvo. Pouka i večna inspiracija. Vreme nakon njega pokazalo je koliko je pogrešno i opasno živeti jednostrano – u svetu totalnog materijalizma, koji se izrodio u bezobzirni egoizam, pohlepu, gramzivost, neodgovornost i potpunu otuđenost čoveka. Čovek bez duha, duše i morala – opasno je biće.

Naučio nas je, takođe, da su obrazovanje i znanje najznačajniji razvojni resurs. Danas, kada gradimo „društvo znanja”, uverili smo se da je znanje, kako reče jedan zapadni intelektualac, jedini razvojni faktor koji nije podložan zakonu opadajućih, već zakonu rastućih prinosa. Drugim rečima, daleko najisplativija investicija je znanje, tj. obrazovanje. Rastko Nemanjić – Sveti Sava (1174–1236) napisao je u ono vreme značajna dela: „Žitije, spomen na pokojnog oca Stefana Nemanju (Simeona)”; „Karejski tipik”; „Hilandarski tipik”; „Studenički tipik”, kao i „Nomokanon”. Šta je u tim delima? Znanje, mudrost, pouke i svetosavski duh. Navešću samo neke iz Karejskog tipika iz 1199. godine: „Početak je mudrosti strah Gospodnji”. To znači da, ako nema straha od Boga, ako nema Boga – sve je dozvoljeno. Ta filozofija moderne civilizacije dovela nas je na rub propasti. Naš odnos prema prirodi je u stvari naš odnos prema Bogu. Ekološka destrukcija, moralno posrnuće, profit po svaku cenu – prete danas čoveku egzistencijalnom krizom.

Poučne su i aktuelne i sledeće njegove reči iz „Karejskog tipika”: „Svaki koji hoće da se spase treba da se podvizava, da ide tesnim i uskim putem. Jer put je kratak, braćo moja ljubljena, kojim hodamo. Dim i život naš, para, zemlja i prah; za malo se javlja i brzo nestaje. Mali je trud života našeg a veliko i beskonačno dobro kao nagrada”.

Koliko mudrosti, filozofije i istine u ovim rečima. Sve filozofske rasprave, škole mišljenja od tada pa do danas svode se na ovo što je rekao Sveti Sava. Posebno odzvanjaju njegove reči o dobroti, koje je kasnije naše pravoslavno hrišćanstvo pretočilo u čuvenu moralnu zapovest: „Dobro čini ne kaj se, zlo čini nadaj se.”

Učio nas je Sveti Sava da bez zdravog sistema vrednosti, bez društvene svesti, društvene savesti i društvene odgovornosti nema održivog razvoja društva i države. Savremenu civilizaciju prate, nažalost, poremećen sistem društvenih i individualnih vrednosti, propadanje prosvetiteljskih i humanističkih ideala, rast nejednakosti i siromaštva, sve veći nedostatak empatije u društvu, razočaranje u institucije i opšti etički kolaps.

Učio nas je Sveti Sava i svom autentičnom putu kojim treba da idemo. Pratio nas je, međutim, od tada pa do danas, istorijski usud zemlje „Istoka ka Zapadu” i „Zapada ka Istoku”, pri čemu nam nisu dali da budemo i jedno i drugo, već su nas terali da budemo ili jedno ili drugo. Zbog toga smo danas na „liniji vatre” velikih sila.

Učio nas je ljubavi, veri, nadi, sabornosti, mirio je posvađanu braću, na glavu tj. na kapu ispisivao četiri S. Nažalost, nismo slušali, delili smo se, svađali, međusobno ratovali. Danas smo opet podeljeni na prvu i drugu Srbiju, i sl.

Učio nas je Sveti Sava i porodičnim vrednostima, uveo nam je krsnu, porodičnu slavu, kao nešto jedinstveno, ne samo u hrišćanstvu. Porodica i selo bili su stubovi stare Srbije. Porodica nam je danas, nažalost, u ozbiljnoj krizi, a sela nam se gase. Ozbiljno nam preti „bela kuga”, odnosno nestanak našeg naroda, preti nam „sindrom Hazara”. Na to nas upozorava sumrak naše demografije: smanjivanje brojnosti stanovništva, starenje, povećanje smrtnosti, „odliv mozgova”, pražnjenje sela, kriza braka. Zdravlje stanovništva nam je zabrinjavajuće, ekologija u alarmantnom stanju, kao i porast nasilja u društvu.

Zašto sve ovo govorim? Zbog apela da se trgnemo i osvestimo, izađemo iz apatije i ravnodušnosti. Znam, to nije lako, to je proces, a ne akcija, proces u kojem treba menjati odnose, sistem vrednosti i svest svih nas. Potrebno nam je ozdravljenje društva, kroz „popravljanje ljudi”, kao što kaže drevni kineski mudrac Konfučije. Ili, kao što nas uči izvorno hrišćanstvo: svako ima prilike, ako ima volje, da promeni svoj život. Nužno je „dovođenje sebe u sklad sa jevanđeljskim vrednostima”.

„A menjanje ljudi” može se odvijati samo menjanjem društva, kao što menjanje društva počiva na „preobraćanju” svakog od nas, kao što kaže savremeni nemački filozof Hefe. Reč je o uzajamnom sistematskom i dugoročnom procesu, koji podrazumeva niz mera i akcija, od kojih je obrazovanje primarno. To podrazumeva vraćanje izvornom učenju naših velikih učitelja i delatnika kakav je bio Sveti Sava.

Prof. dr Radovan Pejanović,
Univerzitet u Novom Sadu, ovogodišnji dobitnik Svetosavske nagrade