Logi(sti)ka šumskih požara

Od pre nekoliko godina na Mediteranu postoji novo zanimanje. Kada bi ga bilo u malim oglasima, verovatno bi pisalo „izazivam šumske požare, povoljno”. Zašto povoljno? Ma, plaćaju tek nekih dvesta evra po paljevini, piše „Fajnenšel tajms”, opisujući logistiku podmetnutih šumskih požara u Italiji. A ko to pali šume? Ako verujete, to često budu ljudi od preko šezdeset godina, prevashodno penzioneri. Tako je prošle godine uhapšen jedan sedamdesetogodišnjak, penzioner iz Kalabrije, pošto je od vatre koju je podmetnuo izgorelo desetak hektara šume i neko vredno poljoprivredno imanje. A je li osuđen? Ne, čak nije ni išao na sud. Italijanski zakoni predviđaju da prekršilac mora da bude uhvaćen na licu mesta, dakle, usred vatre, i to sa upaljenom šibicom u ruci. Ništa drugo se ne smatra valjanim dokazom.

Ostala je jedna stvar nerazjašnjena – zašto bi normalan čovek naručivao požar? Tja, zbog para, naravno. Veliki broj zemalja čuva šumski fond tako što zabranjuje krčenje šuma, ali ako je lokacija profitabilna, šta sirotim preduzetnicima preostaje osim da od šume naprave – zgarište? A kad stvari dođu dovde, mafija preuzima stvar. Zvuči alan-fordovski, ali živa je istina: prošle godine u Kampanji (sedištu Kamore, napuljske varijante Koza nostre) jedan vatrogasni helikopter stradao je tako što je oboren iz vatrenog oružja. Kad je zapeo: da gasi, pa da gasi...

E sad, kako tome stati na put? Najveći broj šumskih požara otpočinje u neposrednoj blizini letovališta i okolnih kuća, dakle, na najlepšem mestu za gradnju. Ne znam da li se sećate kako je onomad u blizini Atine požar zamalo zahvatio drveće u letnjikovcu Kostasa Karamanlisa. I iz Turske stižu izveštaji, gori Antalija, niko više ne kaže – gore šume, odmah pišu – gore sela. Evo, pre neki dan stiže vest iz Crne Gore, kažu, zaustaviše vatru uz sami pesak plaža Mogren i Jaz. Pa da. Drugo su već prodali za velike pare, a ova lokacija još ima i dobar pogled, biće parica... I ko bi onda, kad već stvari tako stoje, palio neke tamo udaljene šikare i šumetine, pa sprovodio vodu, struju, Internet, šta sve ne, kada je sve to uz obalu već instalirano? A i bolje za turizam...

I tako, malo pomalo, dolazimo do toga da je svuda u stvari zatajila država, tražeći od ljudi nemoguće – da stave državni interes ispred sopstvenog. E pa, ne biva. To je još u „Malom princu” lepo opisano, kada onaj pametni kralj kaže: „Kad bih ja nekom generalu naredio da se pretvori u morsku pticu, i kad general ne bi poslušao, to ne bi bila njegova greška. Bila bi to moja greška”.

Ali da ne ispadne da ja ovde posredno optužujem premijera Karamanlisa, ili Mila Đukanovića da nisu čitali „Malog princa”, ne, taman posla. Ja ih samo optužujem zbog odluke da se ne zameraju moćnima zbog nekoliko tričavih stotina hiljada hektara šumica koje bi ionako izgorele. A skoro sam sto odsto sigurna da ove godine ni u Italiji ni u Grčkoj neće biti ni približno onoliko požara koliko je bilo prošle godine, i to iz političkih razloga. Ovo, naime, nije izborna godina, a ni predizborna kampanja nije u toku – pa ko bi sada imao interesa da svojim finansijerima baš toliko gleda kroz prste? Niko, naravno. A Crna Gora? E, ne znam. Ali to što je ovo leto vrelo kao i prošlo, ako ne i vrelije, samo je meteorološka činjenica, to jest, nema nikakve veze sa frekvencijom šumskih požara, to znam.

Kada sve ovo ne bi imalo baš nikakve veze sa Srbijom, mogli bismo da odahnemo. Ali, od sadašnja 2,4 miliona hektara šuma gotovo polovina je u privatnom posedu, ali kao da nije, jer zakon propisuje da se pošumljene površine ne smeju dirati. Ako se šuma zapali, makar i sama od sebe, kao prošle godine, onda zbog ovog apsurdnog zakona nastaje apsurdna situacija. Seljaci se prave ludi, ne pada im napamet da gase, dok državni službenici ne mogu da poveruju koliko je loš taj narod kojim eto moraju da upravljaju. A kada bi za trenutak obratili pažnju na svoj posao, sigurno bi čuli kako im seljaci kroz zube poručuju: „E pa, državo, ako ova šuma nije moja, nego je tvoja – evo ti pa je gasi sama!”. Je li to baš tako nelogično?

Često pomislim da je izlišno po stoti put reći kako država služi da izgradi ambijent,da uspostavi dobra pravila igre, tj. valjane zakone, pa da onda sudi i ’apsi, a ne sama da gradi puteve, skijališta, hotele... ima, brate, ko će to bolje, jeftinije i kvalitetnije da uradi. I to bez „kraduckanja”, kome država nema interesa da stane na put, jer upravo tako kupuje ljubav naroda (za moje i vaše pare). Dakle, ima ko drugi da gradi, ali nema ko drugi da iskoreni korupciju, niti ima ko da uspostavi pravila uređenog privrednog i društvenog života. Ako se neko pita kako bi taj ambijent trebalo da izgleda, zamislite, neće baš biti dovoljno čak ni da se kaže: Evropska unija. U Uniji su i Grčka i Italija, gde se, evo, podmetnuti šumski požari često viju do neba, ali i Španija ili Francuska, gde toga (više) skoro da nema. A ko hoće da otvori oči pa da pogleda, lepo može da vidi da samo kad se jednom ozbiljno stane na put korupciji, ni šume se više ne pale tako lako, čak ni u vrele letnje dane. Eto što ti je ambijent.

Profesor Univerziteta u Beogradu