Nastaviću da lupam po tastaturi

Dočekali smo i to. Veštačka inteligencija je zauzela naslovnu stranu „Politike”. Odličan urednički potez, nema šta, ima da odjekne. Šteta što ona ili ono, možda je i on, nema lice, ne može da mu se odredi ni pol, pa da ga naši sjajni foto-reporteri slikaju – kao čoveka. Veštačka inteligencija se razmahala, ne samo da piše, hoće i da slika. Kontaktirate sa aplikacijom i zadate joj domaći. Odmah je nacrtala Novaka Đokovića i Nikolu Teslu. Zaista liče, ne može da se provali ko je Nole, ko je Nikola, a kako je „biće” inspirativno, dodalo je trećeg čoveka. Ko je sad pa taj? Edison ili Nadal?

I neće da stane. Ima svoj stav i o Kosmetu, pa „Politici”, čak bi da skokne i u beogradske noćne klubove i oseti pulsiranje balkanske metropole, uz tehno-folk i reke koktela koje se slivaju niz splavove. Naše lektorke me upozoravaju da je ta ambiciozna skalamerija koja se lakta da zauzme naslovnu stranu ženskog roda, a kako je opšte mesto da sam rodno senzitivan, moraću da budem nešto blaži u analizi njenog pisanija.

Za novinarsku početnicu sasvim je solidna, ne smem da kažem dobar materijal, ali kako mi se prispavalo posle trećeg pasusa dok sam je čitao kako piše o sebi, predlažem RFZO da njene tekstove stavi na listu uz pilule za spavanje.

Odmah se primećuje da nije prošla klasičnu „Politikinu” novinarsku školu, koja podrazumeva skitanje po beogradskim pijacama i popisivanje cena, što ume da potraje mesecima, a bogami i godinama, kako bi svaki sirotan honorarac naučio da popiše cene krastavaca, a tek onda se penje na viši nivo, opisujući pijačnu vrevu kao Tezejev lavirint iz kojeg nema izlaza i u kojem caruju prodavci krompira iz Ivanjice, sa nosevima koji neodoljivo podsećaju na njihov proizvod. Jedan od njih ostaće zauvek u mojoj memoriji, bio je dvojnik Voje Šešelja i pričao je masne viceve gospođama, zbog kojih bi u današnje vreme proveo poprilično vremena na robiji. Ubila bi ga politička nekorektnost, kao vojvodu zamalo Hag.

Kada savladate pijačnu matematiku koja obavezno iz plusa prelazi u minus, jer prodavci, nakupci i seljaci imaju neprskanu inteligenciju, nema prelaska na takozvane velike teme iz unutrašnje i spoljne politike, nego se dežura noću kako bi bio spreman da čuješ motorolu koja javlja o zločinu, a onda odlaziš tamo, ne čekaš da prepisuješ s drugog portala zavaljen u stolicu, već pravac mračna ulica u predgrađu, parking u blizini nekog splava s kojeg se čuje naricanje… Stižeš pre policije i opisuješ atmosferu užasa, zvuk policijskih sirena, forenzičarsku ekipu i policajske inspektore s podočnjacima koji šalju patrolu da te sklone odatle, zato što ih baš ti najviše nerviraš. Najmanje što im treba je da osvanu ujutru na novinskoj hartiji koja još miriše na štamparsku boju i kvari ukus bureka sa sirom. Ali, oni će pažljivo pročitati svaki red koji si otkucao na pisaćoj mašini, lupajući po njoj kao da ti je ona kriva što si uleteo u ovaj posao koji ti se uvukao u kožu, obuzima te i ne dozvoljava da ga napustiš.

Odjednom, počinju politički nemiri, odlaziš tamo, opisuješ demonstrante među čijim vođama ćeš mnogo godina kasnije prepoznati novog vožda koga su blokirali policijski kordoni. Ispratićeš starog, dočekaš novog i tako ukrug, traje vožnja na ukletom srpskom ringišpilu, a centripetalne sile ti ne dozvoljavaju da iskočiš i nađeš neki pametniji posao.

Ali, koleginici iz virtuelnog sveta ne treba takvo iskustvo, a ponajmanje slične priče koje se dolivaju, naročito ako je neko od kolega sklon kafanskom držanju banke.

Neke redakcije u svetu već je koriste da zameni novinare. Medijske korporacije su oduševljene, jer takva ne traži povišicu, radi non-stop, bespogovorno je poslušna, ne jede, ne treba joj kompjuter ili laptop, ne koristi godišnji odmor ili bolovanje, osim ako ne zabaguje. Ne tračari po hodnicima, ne osniva sindikate, ne troši struju, ne treba joj sto. Neće ni da popije.

Širi se kao virus u zdravstvu, finansijama, a nedavno je veštačka inteligencija dobila posao kao advokat u američkom sudu, ali je tamošnja advokatska komora zapretila – ili skalamerija, ili mi. Suđenje je odloženo. Zaposlen je i u armijama, gde im generali predaju šifrovane elektronske kartice, kako bi on ili ona aktivirala nuklearne kofere, pa sada, drugovi homo sapijensi, budite spokojni ako se jednog sumornog dana ona probudi i odluči da smo višak kao vrsta i da je došlo vreme da se vratimo na grane. Kod onih od kojih smo potekli.

Čak je pobedila Kasparova i ostale svetske prvake u šahu. E moj Gari, zar si to sebi dozvolio? Jednom rekoh da bi je Mihail Talj mlatnuo u glavu, izlomio mašinu, a onda zapalio cigaretu i ispio flašu fotke na eks, dajući drugu bocu Botviniku, da osveži grlo.

Ali, nisam ja Gari, pa da se predam nekakvoj virtuelnoj kokoški koju su računari nakljukali tekstovima, podacima, istorijom i brojkama. Isključio bih je iz struje i bacio punjač u reku, ali je štite nekakvi kodeksi, pa je mnogo pametnije da mi posluži kao lični podizvođač radova, ako mi se nakupe tezge.

Ako su poslodavci naivni, mogao bih da joj ubrizgam u memoriju šleper mojih reportaža, intervjua ili kolumni kako bih konačno mogao da lenčarim, a da mašina radi za mene. Ideja nije loša, ali čitaoci „Politike” odmah bi provalili. Ne isključujem mogućnost da robotizovani ljudi čitaju neke druge novine, ali ovi naši su prava napast, uzmu olovku u ruke i uoče svaku grešku ili marifetluk.

Moraću, dakle, da pazim kako lupam po tastaturi, shvatićete ovu igru reči. Ako se robot požali na bolove, možda me tuži, a onda angažuje kolegu mašinu da ga brani. Nije nemoguće.