Pozorište se podsmeva smrti

Dugo gostujem u Belorusiji, kao i Rusiji, već 30 godina. Nedavno sam u Rusiji i Minsku predstavila svoju novu predstavu „Dok se zemlja još okreće”, a 2015. režirala sam u Minsku sa njihovim ansamblima i gostovanjem naših solista svoj prvi istorijski mjuzikl „Beli ždralovi” posvećen pobedi nad fašizmom. Ovu predstavu najpre sam postavila u „Sava centru”. I u Beogradu i  Minsku, potom u Stavropolju (pred 20.000 ljudi na trgu) publika je bila na nogama, bio je to veliki uspeh. I eto to Belorusi nisu zaboravili...

Dramska umetnica Ivana Žigon nedeljama unazad boravi u Minsku, gde u tamošnjem Nacionalnom  akademskom dramskom teatru „Maksim Gorki” režira predstavu „Idiot” po delu F. M. Dostojevskog, a ovako je za „Politiku” započela intervju i najavila svoju večerašnju belorusku premijeru.

Na današnji dan, 9. februara 1881. godine, preminuo je ruski pisac Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Rođen je 11. novembra 1821. godine u Moskvi kao drugo od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski. Ubrzo posle smrti njegove majke, kada je imao 16 godina zajedno sa bratom poslat je u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Dve godine kasnije preminuo im je i otac…

Zašto ste odabrali da se beloruskoj publici predstavite baš sa delom „Idiot” F. M. Dostojevskog?

Bio je to, da počnem najpre od najintimnijeg poriva zavet moga oca Steve Žigona. Želeo je da se i posle smrti igraju njegove predstave. Međutim,  sa „Idiotom” Dostojevskog desilo se nešto više od rimejka. Pošli smo od Stevine režije i dramatizacije, od scenografije genijalnog Borisa Maksimovića i kostima takođe neprevaziđene Božane Jovanović. Imala sam osećaj kao da su nas poneli prema vrhovima pozorišne umetnosti. Večeras više neću biti glumica koja igra Nastasju Filipovnu, ali ću jednom velikom predstavom kao reditelj oživeti na dan smrti Dostojevskog, vaskrsnuti tog pisca, stvaralaštvo svoga oca i na neki način svoju mladost. Opet ću sebi dokazati da umetnost uporno poriče i negira postojanje  smrti. Pozorište se podsmeva smrti, jer je reprizira. Ja to jako dobro znam. Umirala sam kao Nastasja Filipovna oko 100 puta, a proslavila sam mnogo više njenih rođendana nego svojih. Sada sam bila neopisivo srećna da tu svoju ulogu, ovog puta kao reditelj, prilagodim  beloruskoj genijalnoj gumici Veroniki Pljuškejevič!

Dostojevski je  potomak imigrantske plemićke porodice čiji su koreni vodili iz Belorusije.  Koja je to spona koja belorusku publiku spaja sa junacima i vremenima Dostojevskog?

Na dan smrti Dostojevskog biće održana premijera  „Idiota” koga potpisujem zajedno sa svojim ocem, a već sutra sa porodicom prapraunuka Dostojevskog putujemo u selo Dostojevo gde je u 16. veku živeo  njihov predak koji je dobio zvanje „dostoin” odnosno „dostojan”. Sa nam će biti i najmlađi potomak koji se zove Fjodor Dostojevski i ima 13 godina. Zapravo iz tog malenog sela Dostojevo u Belorusiji potiče ime koje je pokorilo čitav svet. Dostojevski! Dok nisam počela da radim „Idiota” u teatru „Maksim Gorki”, i  iznova sarađujem sa direktnim potomcima Dostojevskog nisam ni razmišljala o korenu reči imena Dostojevski: dostojan – axios.  Fjodor Mihajlovič i  jeste patrijarh među piscima, psiholozima, mudracima, filozofima i prorocima...

Sa kakvim emocijama, uverenjem radite predstavu „Idiot”?

  Sa uverenjem da će u tom ratu dobra i zla za koji Dostojevski kaže da se odvija na polju ljudske duše pobediti ona lepota koja spasava svet. Nasuprot supermenu sa zapada koji je ljudima ponudio svoje mišiće, dakle silu kojom upravo pokušava da pokori čitav svet – superheroj naše slovenske civilizacije: knez Miškin poklonio nam je svoje srce!  S druge strane Nastasja Filipovna koju sam igrala više od 10 godina u Narodnom pozorištu u Beogradu je zapravo jedina ličnost u istoriji književnosti koja novac baca u kamin, u vatru. Danas u epohi potrošačke civilizacije, Nastasja – u prevodu Vaskrsija kao da svedoči da srce  čoveka 21. veka može vaskrsnuti  poput feniksa samo iz pepela sagorelih novčanica. Reči Dostojevskog, one najaktuelnije u mojoj predstavi govoriće Fjodor Mihajlovič, koji je u mojoj dramatizaciji sam sebi ispisao ulogu. On snagom svoje reči dešifruje istinu današnjeg vremena: „Mi ne smemo da padamo na kolena pred zapadnom civilizacijom mi moramo stati ispred njih, jer oni su sve prodali za novac.” Neka mu neko danas kaže da je ideolog ili utopista! Neka se neko usudi  da bude pametniji od Dostojevskog!

Da li su i zašto ova naša vremena „idiotska”?

Ovaj naziv Dostojevski je namenio onima koji idiotom nazivaju onoga ko je dobar, milostiv, samilostan, koji daje i ne traži, koji ume da se raduje, i koji se smeje kao dete. Srećom svako, pa čak i najveći podlac, sačuvao je bar malo deteta u sebi. Pored kneza Miškina svi počinjemo da se smejemo kao deca...

Kakva je,  uopšte, atmosfera u Belorusiju, s obzirom na dešavanja u njihovoj neposrednoj blizini?

U Belorusiji vlada neka svečana i radna atmosfera. Minsk, taj grad  neverovatno dugih bulevara  zagonetne elegancije, grad koji su srušili, a potom gradili svojim rukama fašisti zarobljenici,  monumentalni je dokaz velike pobede najpostradalnijeg naroda u Drugom svetskom ratu. Svaki treći Belorus poginuo je za slobodu Evrope. Evrope koja im se kao i nama i u današnjem vremenu zahvalila kako to bezobrazno ume samo ona.

Kakav utisak danas na vas ostavlja Minsk?

Belorusija je najčistija i najuređenija zemlja koju sam videla. Minsk je grad koji je sačuvao svoje dostojanstvo i tako što ga nije okitio reklamama na stranom jeziku. Grad čiji su se kilometarski dugi bulevari uputili u neku budućnost koja se bori koliko može u današnjem svetu za socijalnu pravdu i za sve ljudske vrednosti. Grad koji je i danju i noću osvetljeniji od Pariza i čiji je predsednik dolazio da nas poseti za vreme bombardovanja rizikujući svoj život.