Majka srpskog slikarskog modernizma

Zovemo je od milja naša Nadežda. Ona to i jeste u svakom delu svog bića, bilo kao slikarka i prva srpska fotografkinja, bilo kao pedagog i likovna kritičarka ili borac za žensku emancipaciju, osvešćena politički i nacionalno, i na kraju kao ratna bolničarka... U ime Dana državnosti Srbije, a povodom obeležavanja 150 godina od rođenja Nadežde Petrović (1873–1915), u Narodnom muzeju Srbije večeras u 18 sati biće otvorena velika izložba njenih dela – 102 slike (ne računajući fotografije) iz pet najvećih naših muzejskih institucija biće u Velikoj muzejskoj galeriji zračeći svojim bogatim koloritom, izrazom, emocijom... Te i takve slike postavile su nesumnjiv temelj našem modernom slikarstvu.

Autori koji stoje iza ovog izložbenog poduhvata naslovljenog sa „Nadežda Petrović. Modernost i nacija”, inače centralnog ovogodišnjeg kada je reč o domaćoj sceni i podsećanju na našu veliku slikarku, jesu prof dr. Lidija Merenik i prof dr. Igor Borozan, predavači na Odeljenju za istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, uz podršku Evgenije Blanuše, muzejske savetnice, i Jasmine Cukić, kustoskinje, obe iz Narodnog muzeja.

Nekoliko dana pred otvaranje, u razgovoru za naš list Lidija Merenik podseća da je do sada bilo moguće videti Nadeždina dela 1938. u beogradskom Paviljonu Cvijeta Zuzorić, zatim u Čačku 1956, potom je tu bila prva posleratna retrospektiva u Narodom muzeju u Beogradu 1959, stogodišnjicu rođenja obeležio je Muzej savremene umetnosti u Beogradu 1973, a poslednja retrospektiva priređena je 1998. u Narodnom muzeju u Beogradu.

Ovoga puta, uz dela koje Narodni muzej baštini, izloženi su radovi iz Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Umetničke galerije „Nadežda Petrović” u Čačku i novosadskih Spomen-zbirke Pavla Beljanskog i Galerije Matice srpske, a kako dodaje Igor Borozan, sve slike su u tehnici ulja i tempere na različitim podlogama: platnu, kartonu, dasci, dok je najranija datovana u 1898, a znamenita „Valjevska bolnica” nastala je 1915.

– Namera nam je bila da se prevashodno kroz likovnost definiše Nadeždina gradivna uloga u herojskim danima srpske moderne. Ipak, s obzirom na to da je njen višeslojni identitet umnogome determinisan porodičnim okvirom, na izložbi će biti i segment posvećen arhivskim fotografijama članova slikarkine porodice, ali i same umetnice. Predstavljeni su članovi familije, počev od tipičnih, građanskih portretnih prikaza do kostimiranih inscenacija Nadeždinih sestara u narodnom/nacionalnom ruhu, koje je ona lično ovekovečila. Nekolicina izloženih ikoničnih fotografija sa njenim likom (Nadežda pored Meštrovićeve skulpture „Moja majka”, Nadežda kao ratna bolničarka, Portret sa podbočenom rukom) normirale su njen lik u kolektivnom pamćenju zajednice. Na koncu, želja je bila i da se Nadežda definiše sa obe strane objektiva, i kao ona koja pozira, i kao ona koja fotografiše – kaže Borozan.

U razvojnoj liniji od minhenskog perioda, slika zemlje i naroda, impresionističke epizode i nacionalnog narativa, do dela koja nastaju u Parizu, kojima Nadežda ostvaruje pobedu moderne slike sa prevagom likovnog nad ideološkim – naša čuvena slikarka razvila je izrazito samosvojan pristup slikarstvu i formirala autentičan izraz, pa je postavka osmišljena u skladu sa vodećim temama i motivima njenog opusa.

– Mislim da smo se dosta nagledali hronoloških nizova na retrospektivama naših umetnika, pa i Nadežde Petrović. Treba se, u muzeološkom smislu, popeti za par lestvica više, sagledati opus iz estetskog i ideološkog ugla. Odlučili smo se za tematsko-problemske celine koje su karakteristične za Nadeždino delo. To su celine koje jednakovremeno ili sukcesivno, ukazuju na njeno krčenje modernističkog puta, emancipaciju umetnosti, genezu njene modernosti, ali i na njen patriotski, politički i humanitarni put. To su neodvojivi činioci njenog dela – objašnjava Lidija Merenik, a Borozan se nadovezuje rečima da je izložba ponajviše postavljena u skladu sa tezom o dijalektičkoj progresiji čiste likovnosti slike, zasnovane na načelima emancipacije bojenog platna od sadržaja, i težnji da se plastičnim jezikom izgradi autonomni svet samosvrhovite likovnosti.

Ističući Nadeždine kvalitete kao nadarene i izuzetne žene, naša sagovornica naglašava nekoliko elemenata:

– Ona je genijalno posvećena, inovativna, brza slikarka kojoj u periodu nastanka njenog modernizma, prvog u Srba, niko ne može da konkuriše, dok mnogi, posebno likovna kritika, njen rad niti razumeju, niti su blagonakloni. Ona je raskinula sa tradicionalnom istorijskom kompozicijom baš kao što su to učinili i impresionisti, raskinula je sa „ulepšanim svetom” i proputovala Srbiju i granične, južne krajeve slikajući zemlju i narod onakve kakvi su bili, a ne kako bi ona volela da budu. Ona je uvezala slobodan moderni izraz u emancipovane teme i ideološko-politički kontekst, čemu je svedok njen otadžbinski ili „ratnički” ciklus, primera radi. Prva je, već posle 1908, napustila eksperiment sa impresionizmom i krenula ka izrazitoj, žustroj ekspresiji i kolorizmu. Njen autohtoni stil ne možemo nazvati nekim već kategorisanim nazivom, bila je to i ostala jedinstvena i originalna tvorevina Nadežde Petrović, majke srpskog slikarskog modernizma.

Borozan pominje i slikarkinu iskrenost, utkanu u samu srž njenih dela, koja je neretko poprimila notu revolucionarnog žara. Od izbora tema do likovnih elemenata (boja, svetlost...). Vibrantni, i snažni, a ponekad i divlji potezi četkicom su manifestovali njen životni vitalizam, koji je u ekspresivnim formama ukazivao na njen senzibilitet. Takođe, i niz tematskih celina su manifestovale njen nacionalni identitet, koji je neupitno bio utkan u slikarkino osećanje patriotske dužnosti.

Oboje se, u vidu zaključka, dotiču i samog naziva izložbe i pratećeg kataloga, koji imaju cilj dekonstrukciju teze o neprikosnovenosti akademskog slikarstva u prikazivanju slika nacije. Nadežda je svoj nacionalni i patriotski tematski opus uspostavila na konceptu logike moderne slike koja negira osnovne postulate akademski koncipirane slike. Na granici apstrakcije, koju ne prelazi, kažu oni, Nadežda stvara svoju, osobenu istorijsku sliku baziranu na modernim principima, što je na koncu uobličilo i njen „Kosovski ciklus”, kao i niz patriotskih slika nastalih u doba otadžbinskih ratova. Spojivši tako u jednu nerazlučivu celinu naizgled suprotstavljene pojmove – nacionalno i moderno.

Publika je pozvana da sve do 15. aprila izložbu pogleda u ovom prestoničkom muzeju, nakon čega će istu čast imati i posetioci Galerije „Božidar Jakac” u Kostanjevici na Krki, Muzeja Savremene umjetnosti Republike Srpske, Umetničke galerije „Nadežda Petrović” i Galerije savremene likovne umetnosti u Nišu.