Antički i naši mitovi

„Vatre” Margerit Jursenar su zbirka kratkih eseja, mladalačkih refleksija o žestini ljubavne patnje, smeštenih u okvire sudbina antičkih likova, od Fedre, preko Patrokla do Antigone i Klitemnestre, koji su imali različita iskustva negovanja i lečenja ranjenog srca. Vezujući se za poetski i filozofski inspirativne misli njenih likova, Marija Velasko je napisala scenski tekst čija je protagonistkinja Ona, žena skrhana bolom jer ju je napustio muškarac On, zbog čega kreće na seanse sa terapeutkinjom, Sapfo. Tekst ima fragmentarnu, može se reći postdramsku formu, jer ga čine značenjski i strukturalno različite scene, uvezane pokušajima da se pronikne u neprobojne misterije ljubavi, gubitka i čežnje. Na savremene duodramske scene između Nje i Sapfo, između ostalog prožete idejom vodiljom da je potrebno vratiti se klasicima, da bismo razumeli divlju prirodu Erosa koji nas ždere i kida, nadovezuju se fragmenti mitoloških dramskih prizora, kao i horske scene, u kojima učesnici izbacuju jezgrovite misli o svevremenom ludilu ljubavi.

Ovaj scenski tekst prebogat značenjima, rediteljka Karma Portačeli postavlja u multimedijalnom, stilizovanom, vizuelno elegantnom obliku za koji možemo da kažemo da više ima priredbeni karakter, nego živ i rasplamsan pozorišni jezik koji dolazi iznutra. Scenska igra je preovlađujuće plakatska, pokazivačka, izgrađena na verbalnim izrazima glumaca, bez vrednijih pokušaja da se smisao reči prevede u vizuelnu i fizičku, scenski raskošniju i slojevitiju predstavu, koju ova tematika i te kako traži. Nepregledne dubine značenja ljudske duše, arhetipova, podsvesti i simbola, naznačene u tekstu, nisu dobile odgovarajući scenski izraz. Zato je predstava ostala zakinuta za punoću smisla, ali zbog podsticajnosti njenog teksta i tema koje pokreće, kao i trudu glumaca da ih scenski ožive, ona svakako drži pažnju.

Radnja je postavljena na efektno dizajniranu pozornicu posutu belim kamenjem, na kojoj se nalazi par stolica, klavir, mikrofon i ekran u pozadini. Govor glumaca, obučenih u takođe zavodljivu, bogato stilizovanu odeću, ozvučen je mikrofonima koji pojačavaju teatralizaciju, što se može shvatiti kao isticanje bezvremenosti ili svevremenosti radnje (scenografija i dizajn svetla „Cube.bz”, kostim Marija Marković Milojev). Nataša Tapušković odgovarajuće igra Sapfo, sa ubedljivom i hladnom odlučnošću terapeutkinje. Nastup Slobode Mićalović, u ulozi Nje, mogao je da bude psihološki suptilniji i prodorniji, imajući u vidu da je taj lik u tekstu drame najdublji, izmrcvaren užarenim bolom zbog kraha odnosa; njena igra je na dobrom putu, ali je mogla da bude razgranatija u krajnjem ishodu. Milena Vasić efikasnije predstavlja Fedru, utopljenu u reke alkoholnog zaborava, zbog čežnje prema Hipolitu, kao i Mariju Magdalenu, metaforički vaskrslu kroz ljubav sa Bogom. Nikola Rakočević funkcionalno predstavlja Ahila koji u vremenu rata iskušava ljubav prema Patroklu, uz takođe ostavljen prostor da bude više psihološki izražajan, kao i Damjan Kecojević, u ulozi Njega, koji se vraća Njoj, posle spoznaje da ne može bez nje. Iva Manojlović eksplozivno igra Antigonu, aktivistkinju koja želi da izazove društvene promene, tražeći da ljubav zameni rat, viče na megafon i peva „Bella Ciao”, u mladalačkom zanosu revolucijom. Rosa Renom je Klitemnestra, veoma gnevna zbog Agamemnonove izdaje, a ona se u predstavu uključuje putem video-snimka, kao i Hipolit (Kivani Menolašina Hulijan). Pored uvođenja snimaka Klitemnestre i Hipolita, na ekranu se tokom izvođenja pojedinih prizora emituju različiti snimci, ulica u noći, ili apstraktnih animacija. Oni ne stupaju u bitniji odnos sa ostatkom scenske radnje, uglavnom su ilustrativni, pa ne izazivaju jači doživljaj.

Najveća vrednost predstave „Vatre” u izazovnom preplitanju je mitskog i savremenog, povezivanju antičkih i naših mitova. Antigona nastupa kao članica grupe „Pusi Rajot”, Kreontova vlast se dovodi u moguću vezu sa Putinom, Trampom ili Zelenskim, mitska ljubavna iskušenja se porede sa performansima Marine Abramović i Ulaja, društvene mreže i aplikacije postaju savremene Troje, naša poprišta borbe. Ova raspirivanja intelektualnih vatri u predstavi svakako podstiču žar gledaoca, ali je šteta što nisu razbuktala veći požar.