Krenimo sa mrtve tačke, bar za milimetar

Sa talasa Drugog programa Radio Beograda 5. februara 1983. godine počeo je da se emituje magazin „Čekajući vetar”, prva ekološka emisija u tadašnjoj Jugoslaviji, koja opstaje i danas. A kako i ne bi, budući da je nastala, kako kaže autorka i voditeljka Aleksandra Vukićević, iz velike ljubavi koju je prema prirodi gajio njen pokretač Dragoljub Bata Arsenijević.

– Tadašnje socijalističke vlasti dočekale su novinu u etru sa izvesnom skepsom: zašto bi se bilo ko bavio zaštitom životne sredine kad je to briga države, a i nema nikakvih problema. A problema je bilo. Vazduh je uveliko plaćao danak industrijalizaciji, a ni vode nisu bile pošteđene – započinje priču naša sagovornica, Aleksandra Vukićević koja poslednjih deset godina uređuje i vodi ovaj dugovečni radio-magazin.

– U vreme kada ova tema planetarno postaje jedna od najvažnijih, ovde se na nju većinski gleda kao na novotariju pristiglu sa Zapada. A pre četrdeset godina sagovornik Bate Arsenijevića, dr Branica iz Hrvatske, kaže suštinu koja se do danas nije promenila: „Mnogi ljudi, posebno oni odgovorni za industrijski razvoj, smatraju da je zahtev za zaštitu okoline dodatni trošak. To sledi iz stava da nema razvoja bez uništavanja okoline, što nije tačno. Takođe je pogrešna teza da sada možemo da izgradimo velike industrijske i privredne kapacitete ne brinući o posledicama, pa ćemo nakon što stvorimo neku akumulaciju – tim sredstvima sanirati upropašćeno. To je nemoguće – žustro brani svoj stav Vukićevićeva.

Od nje i saznajemo da se, nažalost, Bata Arsenijević – zaljubljenik u vodu i reku, čiji je poslednji tekst bio upravo o vodi, utopio u Dunavu nekoliko meseci posle pokretanja emisije. Nastavili su Ljubomir Vujisić i Branislav Marinkov.

Petu deceniju i nastavljamo i počinjemo, kaže. Dragoljub Arsenijević je udario snažne temelje, Ljubomir Vujisić je sa glasnim ekološkim porukama vodio kroz devedesete, a Branislav Marinkov pojačao edukativni ton u prvoj deceniji dvehiljaditih. Emisija je dokaz da je ekološka misao ovde stara, ali kako vreme odmiče – sve svežija.

– Bila su to vremena kada predstavnici institucija nisu odbijali gostovanja, naprotiv: dolazili su ili da se hvale ili da se pravdaju. Još 1989. dobili smo prvo Ministarstvo za zaštitu životne sredine, a broj telefona ministra Pavla Todorovića imali su svi novinari – priseća se ova autorka.

Emisija „Čekajući vetar” bila je vrlo slušana. Pored informacija o stanju životne sredine, njeni dugogodišnji saradnici nudili su obilje korisnih informacija: dr Ljubomir Pfaf o pravilnoj ishrani, Tijana Mandić o lekovitom bilju, Milanka Vorgić o medu, a Verica Gburčik o sunčevom zračenju.

Nastavljena je akcija „Tražimo zagađivača životne sredine”, pokrenuta od prve emisije, samo sa dodatim „Zaštitnicima”, što je vremenom preraslo u svečane dodele Crnog i Zelenog lista, nekada u saradnji sa Društvom za čistoću vazduha u Srbiji, a već duže od decenije sa Pokretom gorana Vojvodine.

– Interesantno je da su za sve ovo vreme samo tri dobitnika Crnog lista došla po priznanje: direktor Azotare u Pančevu, direktor Kliničkog centra u Nišu i direktorka fabrike boja i lakova iz Gornjeg Milanovca, sa obećanjem da će promenom poslovanja zaslužiti Zeleni list, što i jeste suština ove akcije. Poslednji put to je bilo ranih dvehiljaditih – sa nostalgijom i zabrinutošću priča naša sagovornica i ukazuje:

– Četrdeset godina kasnije, mogli bismo da slušamo prvu emisiju Dragoljuba Arsenijevića i da ne primetimo vremensku distancu – zvuči kao da se sve dešava danas. Njemu priznanje za vizionarstvo, a nama zadatak. Kao što kaže Zoran Stanojević u stihovima decenijama stare špice: „Krenimo sa mrtve tačke, bar za milimetar...” Problema je mnogo, milimetri spori, ali vrednost onoga što se brani bez cene. Zemlja, voda i vazduh nisu na prodaju.

Emisija je nastala iz velike ljubavi, tako će i da traje.