Кренимо са мртве тачке, бар за милиметар

Са таласа Другог програма Радио Београда 5. фебруара 1983. године почео је да се емитује магазин „Чекајући ветар”, прва еколошка емисија у тадашњој Југославији, која опстаје и данас. А како и не би, будући да је настала, како каже ауторка и водитељка Александра Вукићевић, из велике љубави коју је према природи гајио њен покретач Драгољуб Бата Арсенијевић.

– Тадашње социјалистичке власти дочекале су новину у етру са извесном скепсом: зашто би се било ко бавио заштитом животне средине кад је то брига државе, а и нема никаквих проблема. А проблема је било. Ваздух је увелико плаћао данак индустријализацији, а ни воде нису биле поштеђене – започиње причу наша саговорница, Александра Вукићевић која последњих десет година уређује и води овај дуговечни радио-магазин.

– У време када ова тема планетарно постаје једна од најважнијих, овде се на њу већински гледа као на новотарију пристиглу са Запада. А пре четрдесет година саговорник Бате Арсенијевића, др Браница из Хрватске, каже суштину која се до данас није променила: „Многи људи, посебно они одговорни за индустријски развој, сматрају да је захтев за заштиту околине додатни трошак. То следи из става да нема развоја без уништавања околине, што није тачно. Такође је погрешна теза да сада можемо да изградимо велике индустријске и привредне капацитете не бринући о последицама, па ћемо након што створимо неку акумулацију – тим средствима санирати упропашћено. То је немогуће – жустро брани свој став Вукићевићева.

Од ње и сазнајемо да се, нажалост, Бата Арсенијевић – заљубљеник у воду и реку, чији је последњи текст био управо о води, утопио у Дунаву неколико месеци после покретања емисије. Наставили су Љубомир Вујисић и Бранислав Маринков.

Пету деценију и настављамо и почињемо, каже. Драгољуб Арсенијевић је ударио снажне темеље, Љубомир Вујисић је са гласним еколошким порукама водио кроз деведесете, а Бранислав Маринков појачао едукативни тон у првој деценији двехиљадитих. Емисија је доказ да је еколошка мисао овде стара, али како време одмиче – све свежија.

– Била су то времена када представници институција нису одбијали гостовања, напротив: долазили су или да се хвале или да се правдају. Још 1989. добили смо прво Министарство за заштиту животне средине, а број телефона министра Павла Тодоровића имали су сви новинари – присећа се ова ауторка.

Емисија „Чекајући ветар” била је врло слушана. Поред информација о стању животне средине, њени дугогодишњи сарадници нудили су обиље корисних информација: др Љубомир Пфаф о правилној исхрани, Тијана Мандић о лековитом биљу, Миланка Воргић о меду, а Верица Гбурчик о сунчевом зрачењу.

Настављена је акција „Тражимо загађивача животне средине”, покренута од прве емисије, само са додатим „Заштитницима”, што је временом прерасло у свечане доделе Црног и Зеленог листа, некада у сарадњи са Друштвом за чистоћу ваздуха у Србији, а већ дуже од деценије са Покретом горана Војводине.

– Интересантно је да су за све ово време само три добитника Црног листа дошла по признање: директор Азотаре у Панчеву, директор Клиничког центра у Нишу и директорка фабрике боја и лакова из Горњег Милановца, са обећањем да ће променом пословања заслужити Зелени лист, што и јесте суштина ове акције. Последњи пут то је било раних двехиљадитих – са носталгијом и забринутошћу прича наша саговорница и указује:

– Четрдесет година касније, могли бисмо да слушамо прву емисију Драгољуба Арсенијевића и да не приметимо временску дистанцу – звучи као да се све дешава данас. Њему признање за визионарство, а нама задатак. Као што каже Зоран Станојевић у стиховима деценијама старе шпице: „Кренимо са мртве тачке, бар за милиметар...” Проблема је много, милиметри спори, али вредност онога што се брани без цене. Земља, вода и ваздух нису на продају.

Емисија је настала из велике љубави, тако ће и да траје.