Francuski film „Majka i sin” na 51. Festu

Francuska glumica Anabel Lengron bila je danas gošća 51. Festa povodom premijere filma „Majka i sin” rediteljke Leonore Seraj, koja će biti održana večeras u Dvorani Kulturnog centra Beograda.

Takođe, novo ostvarenje će biti prikazan u programu „FEST Fokus” i za vikend – u subotu (13.30) u sali „Makavejev” Jugoslovenske kinoteke, i nedelju veče (21.30) u MtsDvorani - sala 6.

„Veoma prijatno sam iznenađena ovde, kod vas sam izuzetno toplo dočekana danas. Moja junakinja Rouz u filmu „Majka i dete” zapravo ne dolazi u Francusku radi boljeg života, već da može da izabere sopstveni život koji joj odgovara za svoju decu, dva sina”, ukratko je glumica rekla suštinu svog lika.

Osim Anabel Lengron, u filmu igraju i Stefane Bak, Ahmed Sila, Kenzo Sambin, Sidi Fofana.

Krajem osamdesetih godina, junakinja Rouz se seli sa Obale Slonovače u predgrađe Pariza sa svoja dva mlada sina, Ernestom i Žanom.

U rasponu od 20 godina, od njihovog dolaska u Francusku do danas, film predstavlja dirljivu hroniku izgradnje i dekonstrukcije porodice, prenosi Tanjug.

 „Ona je imala posao nastavnika u svojoj zemlji Obali Slonovače, a inače se često dešava da migranti koji dolaze, imaju diplome koji se ne priznaju u Francuskoj. Rouz time čini prvu žrtvu što se degradira iz pozicije nastavnice u spremačicu. Tako ona bira da iseče sve korene i spali mostove sa svojim prethodnim životom, odnosno otadžbinom, dolazi u Francusku i na kraju njen stariji sin Žan, koji je poznavao Obalu Slonovače, ne može da se uklopi i odlučuje da ode”, približila je Lengron radnju novog filma.

Najmlađi sin Ernest, koji je došao kao sasvim mali u Francusku, uspeo je da se snađe, postao je profesor, i tako da film govori o nedostatku ili nemogućnosti komunikacije sa ostalima, kao priča o podelama između različitih svetova, predstavila je glumica suštinu ostvarenja.

Anabel Lengron je za zahtevnu ulogu majke osvojila nagrade za najbolju glumicu na festivalu „Les Arcs European Film Festival” (osnovan 2009. u skijaškom rezortu Les Arcs, u centru Francuskih Alpa i u Stokholmu (Švedska).

Film je osvojio i nagradu za najbolju fotografije, laureat je direktorka fotografije  Helen Luvart.

Takođe, drama „Majka i sin” putovala je i na festivale u Kanu, Solunu, Sevilji.

Glumica kaže da njena Rouz sve čini da bude srećna, te „kao i svi mi teži ka sreći, ali ono što je važno, nije rezultat, već ta potraga za srećom”.

„Inače sam rodom iz Senegala. Moja majka je došla u Francusku i ja sam se rodila u Parizu. A problem moje Rouz u filmu jeste – egzil. Ona je otišla, došla na novo mesto i sada je problem da li su njena glava i njen duh zaista tu, gde treba da se integriše, ili je ostala u staroj zemlji. Na taj način je prilično rascepana između dve sredine”, istakla je Anabel Lengron.

Anabel je dosta radila na akcentu za ovu ulogu, jer je inače usvojena od belih roditelja, kako je danas otkrila, tako da nema potreban akcenat koji se očekivao i podrazumevao za Rouz.

„Osim toga, radila sam na kompoziciji lika Rouz, koja stari na jedan određeni način. Ona je spremačica, i radi dosadne pokrete i na taj način zapravo ubrzano stari. Trebalo je to da uklopim u svoju izvedbu. Radili smo i sa decom dosta, jer moji filmski sinovi Žan i Ernest su naturščici. Sa rediteljkom smo uvežbavali svaku repliku skoro svakog dana, gde me je ona uvek pitala kako mi određene rečenice zvuče. Mislim da je važno da se takav odnos uvek odvija između glumca i reditelja”, opisala je Anabel proces rada na projektu „Majka i sin”.

Ona je otkrila da je film od 1. februara krenuo u bioskope širom Francuske, i da su reakcije javnosti bile veoma zanimljive, kako je primetila na premijeri kojoj je prisustvovala sa rediteljkom.

„Prišao nam je jedan gospodin od 60 godina, belac, koji nam je saopštio da može da se identifikuje sa Rouz, zato što je samohrani roditelj. To je jedan od uspeha filma, što je uspostavio vezu između ljudi koji na prvi pogled, nemaju ništa zajedničko”, ocenila je Lengron.

Kritika u svetu je rekla svoje - „Film o veoma komplikovanom i bolnom načinu odrastanja ili možda meditaciji o odrastanju kao nečemu što se zapravo nikada ne dešava. takođe ispituje iluzornu liniju razdvajanja između detinjstva i odraslog doba, nevinosti i iskustva, sadašnjosti i prošlosti” (Piter Bredšo, „Gardijan”).

Kako je osvojila nagrade u Švedskoj i Francuskoj za ulogu Rouz, glumica Anabel smatra da kada se osvoje priznanja, često se to percipira kao neka svrha sama po sebi kao kraj ili pečat za rad koji je realizovan.

„Za mene lično nagrada je podsticaj da pokušam da radim sa najboljim saradnicima, i u najboljim mogućim okolnostima. Naravno, veliko mi je zadovoljstvo kad dobijem nagrade”, naglasila je Anabel Lengron i dodala da je težak posao biti glumac u Francuskoj danas.

„Trudim se u ulogama da tako radim da me ne smatraju samo „crnom” glumicom, evo i zašto. Imamo problem sa time, jer se nama obično dodeljuju tipične uloge i emocije. Žena koja je crna, na filmu u Francuskoj je uvek prikazivana kao neka žrtva koja je stalno nervozna, doživljava neuspehe u životu. Jednostavno naš posao je da predstavljamo ljudski život na ekranu. Na tom planu uvek ima puno posla. Međutim, sada je nastao jedan period koji je dosta pozitivan i otvaraju se razne prilike”, rekla je francuska glumica.

Onda se osvrnula na činjenicu da je igrala Rouz prema pravoj ličnosti iz života. „Nisam upoznala tu osobu, svekrvu rediteljke, po kome je napisan moj lik. Mislim da je bolje u tom slučaju i da se ne sretnemo, već da ga ja sama gradim i pričam tu priču, sama oblikujem lik koji ću interpretirati. Ona je obična žena, domaćica, samo znam da je ta prava Rouz bila prestravljena kada je čula da se pravi film prema njenoj priči, kako mi je prenela rediteljka. Pomislila sam na moju majku iz Senegala, tako da sam igrala Rouz kao da je moja majka, čime sam joj na neki način i odala počast”, zaključila je Anabel Lengron.

Rediteljka Leonore Seraj, nakon studija književnosti u Lionu, Parizu i Barseloni, 2009. godine je upisala studije Scenarija na filmskoj školi „La Femis”.

Njen diplomski scenario i prvi igrani film „Jeune Femme” (2017), dobio je „Zlatnu kameru” na kanskom festivalu, a „Majka i sin” prikazan je u zvaničnoj konkurenciji u Kanu 2022.