U Češkoj nepušače štite od duvanskog dima

Iako živim daleko, već godinama pratim dešavanja u Srbiji kad je reč o borbi protiv pušenja. Primetno je sve veće delovanje aktivista, ali i same države. Pre više godina i zakonski je regulisana zabrana pušenja u javnim ustanovama, uključujući ugostiteljske objekte. Međutim, ostavljena je mogućnost izbora da li će lokal da bude pušački ili ne. Kod većih je mogućnost da se odele prostorije. S obzirom na to da sam primetio određene inicijative u vezi s mogućnošću dopune zakona o pušenju, hteo bih da navedem neke informacije iz Češke Republike, gde duže živim.

Pre desetak godina je zabranjeno pušenje u javnim objektima, ali ne i u ugostiteljskim. Pušiti se ne sme ni u zoo-vrtovima, na aerodromima i u tržnim centrima. Zapaliti možete i tamo, ali samo na određenim mestima ili u specijalnim prostorijama-pušionicama. U bioskopima, školama, sportskim halama nisu dozvoljene ni pušionice. Zabrana važi i za glumce u toku predstave. U bolnici u kojoj radim pušenje je dozvoljeno samo na dva mesta napolju.

Pre nekoliko godina vlada je dopunila zakon i zabranila pušenje i u ugostiteljskim objektima, a posle je ukinula izuzeće o odeljenim prostorijama za pušače. Zakon je postao još stroži, pa je zabranjeno pušenje i na stajalištima javnog prevoza. Glavni cilj je bio da se obezbedi zaštita nepušača od neželjenog delovanja duvanskog dima. Takođe je zabranjeno korišćenje elektronske cigarete, osim u lokalima.

Duže vreme su se vodile debate oko toga. Argumenti vlasnika da će biti velikih gubitaka i zatvaranja dosta lokala, nisu bili tačni. Iste tvrdnje bile su i u drugim zemljama gde je zabranjeno pušenje u lokalima, a znamo kakva je situacija danas. Uključujući i države s jakom tradicijom pušenja duvana, kao što su Turska ili Bugarska. Primeri pokazuju da je u početku došlo do određenog pada broja gostiju ili zatvaranja manjeg broja lokala. Najviše se to osetilo u neurbanim sredinama, ali se situacija i tamo promenila.

Zato mislim da nije optimalno rešenje omogućiti slobodan izbor vlasnicima da li će lokal da bude pušački ili ne. I to je određena vrsta ograničavanja slobode za nepušače. Jeste da imaju mogućnost izbora, ali zašto ne bi mogli nepušači sami ili s decom da uđu u bilo koji lokal, a ne da traže najbliži nepušački? Zašto je toliki problem za pušače da izdrže nekoliko minuta napolju, gde bi popušili cigaretu? I ovde su se pušači bunili, ali su se navikli, pa čak i oni koji su uporno tvrdili da nikada neće otići u lokal gde se ne puši. Takvih je zaista veoma malo. Treba samo postaviti jednostavno pitanje: Ko ide u restoran ili kafanu samo da bi pušio? Valjda se tamo ide da se nešto popije, pojede, da se družite i popričate s nekim. Cigareta je, u tom slučaju, nešto sasvim periferno.

Nedavno je bio još jedan 31. januar, Dan bez cigarete. Bilo bi lepo kad bi ove godine, 40. jubilarne otkako se obeležava ovaj značajan datum, došlo do nekih novih promena u vezi s pušenjem.

Dr Miroslav Jerinić,
Češka Republika, predsednik Sekcije za borbu protiv pušenja među omladinom 1986–1988, Medicinski fakultet u Tuzli