У Чешкој непушаче штите од дуванског дима

Иако живим далеко, већ годинама пратим дешавања у Србији кад је реч о борби против пушења. Приметно је све веће деловање активиста, али и саме државе. Пре више година и законски је регулисана забрана пушења у јавним установама, укључујући угоститељске објекте. Међутим, остављена је могућност избора да ли ће локал да буде пушачки или не. Код већих је могућност да се оделе просторије. С обзиром на то да сам приметио одређене иницијативе у вези с могућношћу допуне закона о пушењу, хтео бих да наведем неке информације из Чешке Републике, где дуже живим.

Пре десетак година је забрањено пушење у јавним објектима, али не и у угоститељским. Пушити се не сме ни у зоо-вртовима, на аеродромима и у тржним центрима. Запалити можете и тамо, али само на одређеним местима или у специјалним просторијама-пушионицама. У биоскопима, школама, спортским халама нису дозвољене ни пушионице. Забрана важи и за глумце у току представе. У болници у којој радим пушење је дозвољено само на два места напољу.

Пре неколико година влада је допунила закон и забранила пушење и у угоститељским објектима, а после је укинула изузеће о одељеним просторијама за пушаче. Закон је постао још строжи, па је забрањено пушење и на стајалиштима јавног превоза. Главни циљ је био да се обезбеди заштита непушача од нежељеног деловања дуванског дима. Такође је забрањено коришћење електронске цигарете, осим у локалима.

Дуже време су се водиле дебате око тога. Аргументи власника да ће бити великих губитака и затварања доста локала, нису били тачни. Исте тврдње биле су и у другим земљама где је забрањено пушење у локалима, а знамо каква је ситуација данас. Укључујући и државе с јаком традицијом пушења дувана, као што су Турска или Бугарска. Примери показују да је у почетку дошло до одређеног пада броја гостију или затварања мањег броја локала. Највише се то осетило у неурбаним срединама, али се ситуација и тамо променила.

Зато мислим да није оптимално решење омогућити слободан избор власницима да ли ће локал да буде пушачки или не. И то је одређена врста ограничавања слободе за непушаче. Јесте да имају могућност избора, али зашто не би могли непушачи сами или с децом да уђу у било који локал, а не да траже најближи непушачки? Зашто је толики проблем за пушаче да издрже неколико минута напољу, где би попушили цигарету? И овде су се пушачи бунили, али су се навикли, па чак и они који су упорно тврдили да никада неће отићи у локал где се не пуши. Таквих је заиста веома мало. Треба само поставити једноставно питање: Ко иде у ресторан или кафану само да би пушио? Ваљда се тамо иде да се нешто попије, поједе, да се дружите и попричате с неким. Цигарета је, у том случају, нешто сасвим периферно.

Недавно је био још један 31. јануар, Дан без цигарете. Било би лепо кад би ове године, 40. јубиларне откако се обележава овај значајан датум, дошло до неких нових промена у вези с пушењем.

Др Мирослав Јеринић,
Чешка Република, председник Секције за борбу против пушења међу омладином 1986–1988, Медицински факултет у Тузли