Ćutljive žrtve i bučni zlostavljači

Solun – Nekoliko poetsko-lirskih dugometražnih dokumentarnih filmova izrazite vizuelne estetike obeležilo je Međunarodni takmičarski program 25. Solunskog DOK festivala, a zanimljivo je da su među njima čak dva sa potpisima grčkih autora iako su snimana daleko izvan Grčke.

Jedan od njih je „Moćna Afrin: U vreme poplava”, prelepo snimljeni hibridni dokumentarac Angelosa Ralisa, koji je proveo čak pet godina u priobalju reke Bramaputre u dalekom Bangladešu prateći svoju glavnu junakinju – dvanaestogodišnju devojčicu Afrin, siroče što se hrabro bori za opstanak na blatnjavom rečnom ostrvu koje nestaje. Moćna Bramaputra, jedna od najdužih reka na svetu, ponovo se diže u vreme monsuna i sprema da proguta sve na svom putu, pa i omalenu Afrininu čatrlju u kojoj živi sa kozom kao najboljim prijateljem.

Afrin odbija da se preda Bramaputrinim smrtonosnim plimama, snalazi se kako zna, sve do trenutka kada i sama bude prinuđena da se priključi milionima klimatskih izbeglica što pokušavaju da pronađu spas u metropoli Daki, u kojoj je negde i njen davno izgubljeni otac. Devojčica je primorana da brzo odraste i suoči se sa misterijama sveta koji tone, a grčki autor Ralis to njeno odrastanje prati pet godina. Vetar, neumoljiva kiša, nemilosrdna nabujala reka, gradski haos i bučna vreva, sve je to Afrinin svet u ovoj Ralisovoj fantastično snimljenoj priči o migraciji bezbrojne, uglavnom napuštene dece u Bangladešu. U trenutku kada se autor rastaje od svoje junakinje ona je napunila 16 godina, kada se i priključila organizaciji za spas dece sa ulica. Moćan i vizuelno raskošan dokumentarni film.

Po vizuelnoj snazi sličan mu je dugometražni dokumentarac „Svetlo pada vertikalno” grčke rediteljke Eftimije Zimvragaki, sniman inače na ostrvu Tenerife u Španiji. Zimvragakijeva je svojevremeno kao devojčurak pobegla sa rodnog Krita u nadi da će svoje nasilno detinjstvo ostaviti iza sebe. Nastanila se u Barseloni odrastajući i živeći mirno sve do trenutka kada joj se obratio pismom jedan muškarac sa molbom da snimi film o njemu i njegovom nasilju. Autorkini susreti sa Ernestom i njegovim alter egom Huanom, dakle sa opasnim, ali i očajnim čovekom voljnim da progovori o zlostavljanju sopstvene porodice, iskreni razgovori o nasilnim radnjama koje je počinio i scene u kojima on ili glumci rekonstruišu delove njegove autobiografije nude neviđeni uvid u prirodu zlostavljača – u ovom slučaju onog koji je bolno samosvestan. Istovremeno, rediteljka proživljava sopstvenu prošlost i traume, tvoreći smireni, poetski, šaputavim komentarima ispričan hibridni film u kojem kamera beleži svo bogatstvo suncem okupanih pejzaža, cveća, stena i mora. Osim uticaja i uzroka nasilja, film se bavi i identitetom i čežnjom za domom. „Svetlo pada vertikalno” Eftimije Zimvragaki poprima obličje poetskog ispovednog pisma na temu nasilja u porodici, tako retko na velikom ekranu.

Vizuelno moćan i čistim filmskim jezikom obogaćen dokumentarni film „Brdo” francusko-belgijskih autora Denisa Girbranta i Line Crimove je potresna, duboko ljudska priča o smeću, kao neka vrsta političke alegorije. Kroz dirljive portrete raznih ljudi, muškaraca, žena i dece koji skupljaju flaše sa deponijskog brda u Kirgistanu, autorski dvojac tvori moćan, direktan, zapravo politički dokumentarac. Uranjanje u moderni pakao na zemlji gde je čovek zver neobuzdanog kapitalizma, nehumane globalizacije i nasilnog nasleđa raspada Sovjetskog Saveza, primoran da prihvati okrutnu sudbinu iz koje nema izlaza.

Junaci ovog filma: ostareli ratni-vojni invalid, majka, grupa Roma i još nekoliko osoba, poveravaju nam svoje često tragične priče. „Od sudbine ne bežiš”, kaže Romkinja lišena budućnosti, koja je sada stigla do dna. Film kroz šokantne slike izgorelih, a ponekad i zapaljenih deponijskih pejzaža, sa likovima ljudi umornih, ugljenisanih, punih pitanja bez odgovora, iako bez budućnosti još uvek punih humanosti, tvori neku vrstu košmarne apokalipse. A rediteljski dvojac ga komponuje uglađenim ritmom, kroz kadrove date snagom i divljom lepotom i sa slikama koje vas na kraju pokreću i progone. Bez upotrebe političke retorike ili dominantnog diskursa, film „Brdo” pokazuje sve ono neprihvatljivo, dok tvrdi da je ljudski život najvažnija vrednost od svih postojećih...