Ћутљиве жртве и бучни злостављачи

Солун – Неколико поетско-лирских дугометражних документарних филмова изразите визуелне естетике обележило је Међународни такмичарски програм 25. Солунског ДОК фестивала, а занимљиво је да су међу њима чак два са потписима грчких аутора иако су снимана далеко изван Грчке.

Један од њих је „Моћна Африн: У време поплава”, прелепо снимљени хибридни документарац Ангелоса Ралиса, који је провео чак пет година у приобаљу реке Брамапутре у далеком Бангладешу пратећи своју главну јунакињу – дванаестогодишњу девојчицу Африн, сироче што се храбро бори за опстанак на блатњавом речном острву које нестаје. Моћна Брамапутра, једна од најдужих река на свету, поново се диже у време монсуна и спрема да прогута све на свом путу, па и омалену Афринину чатрљу у којој живи са козом као најбољим пријатељем.

Африн одбија да се преда Брамапутриним смртоносним плимама, сналази се како зна, све до тренутка када и сама буде принуђена да се прикључи милионима климатских избеглица што покушавају да пронађу спас у метрополи Даки, у којој је негде и њен давно изгубљени отац. Девојчица је приморана да брзо одрасте и суочи се са мистеријама света који тоне, а грчки аутор Ралис то њено одрастање прати пет година. Ветар, неумољива киша, немилосрдна набујала река, градски хаос и бучна врева, све је то Афринин свет у овој Ралисовој фантастично снимљеној причи о миграцији безбројне, углавном напуштене деце у Бангладешу. У тренутку када се аутор растаје од своје јунакиње она је напунила 16 година, када се и прикључила организацији за спас деце са улица. Моћан и визуелно раскошан документарни филм.

По визуелној снази сличан му је дугометражни документарац „Светло пада вертикално” грчке редитељке Ефтимије Зимврагаки, сниман иначе на острву Тенерифе у Шпанији. Зимврагакијева је својевремено као девојчурак побегла са родног Крита у нади да ће своје насилно детињство оставити иза себе. Настанила се у Барселони одрастајући и живећи мирно све до тренутка када јој се обратио писмом један мушкарац са молбом да сними филм о њему и његовом насиљу. Ауторкини сусрети са Ернестом и његовим алтер егом Хуаном, дакле са опасним, али и очајним човеком вољним да проговори о злостављању сопствене породице, искрени разговори о насилним радњама које је починио и сцене у којима он или глумци реконструишу делове његове аутобиографије нуде невиђени увид у природу злостављача – у овом случају оног који је болно самосвестан. Истовремено, редитељка проживљава сопствену прошлост и трауме, творећи смирени, поетски, шапутавим коментарима испричан хибридни филм у којем камера бележи сво богатство сунцем окупаних пејзажа, цвећа, стена и мора. Осим утицаја и узрока насиља, филм се бави и идентитетом и чежњом за домом. „Светло пада вертикално” Ефтимије Зимврагаки поприма обличје поетског исповедног писма на тему насиља у породици, тако ретко на великом екрану.

Визуелно моћан и чистим филмским језиком обогаћен документарни филм „Брдо” француско-белгијских аутора Дениса Гирбранта и Лине Цримове је потресна, дубоко људска прича о смећу, као нека врста политичке алегорије. Кроз дирљиве портрете разних људи, мушкараца, жена и деце који скупљају флаше са депонијског брда у Киргистану, ауторски двојац твори моћан, директан, заправо политички документарац. Урањање у модерни пакао на земљи где је човек звер необузданог капитализма, нехумане глобализације и насилног наслеђа распада Совјетског Савеза, приморан да прихвати окрутну судбину из које нема излаза.

Јунаци овог филма: остарели ратни-војни инвалид, мајка, група Рома и још неколико особа, поверавају нам своје често трагичне приче. „Од судбине не бежиш”, каже Ромкиња лишена будућности, која је сада стигла до дна. Филм кроз шокантне слике изгорелих, а понекад и запаљених депонијских пејзажа, са ликовима људи уморних, угљенисаних, пуних питања без одговора, иако без будућности још увек пуних хуманости, твори неку врсту кошмарне апокалипсе. А редитељски двојац га компонује углађеним ритмом, кроз кадрове дате снагом и дивљом лепотом и са сликама које вас на крају покрећу и прогоне. Без употребе политичке реторике или доминантног дискурса, филм „Брдо” показује све оно неприхватљиво, док тврди да је људски живот најважнија вредност од свих постојећих...