Mašinovođa poslednjeg voza

Čačak – Gledajući strašne prizore na železničkoj stanici u Zaječaru nisam ni slutio da ću ja, Svetozar Zdravković, da budem mašinovođa poslednjeg voza u Srbiji, 1915.

Stanica liči na mravinjak, vojnici, žene, deca, starci. Ispred, starac i njegova vuku kola s pokućstvom. Volovi i konji, sigurno je, oduzeti su im, odvela ih država da vuku artiljeriju i komoru na položaje. Starina gura kola kroz mrazovito oktobarsko jutro, osmatra gde bi mogao da ih udene. Njegova venčana i starinska ljubav, pognutih ramena, rukama podupire šporet, pašće može biti. Prevališe tek desetinu metara, ali odatle nema dalje, sve je zakrčeno.

Niko ne govori o evakuaciji, to se krije, ali narod sve zna. Ljudi se raspituju kuda da krenu kako bi mimoišli Bugare. Starci opkoliše podnarednika artiljerca zapitkujući ga, a on, smrknuto, odgovara: „Bugari ne mogu nikako u Zaječar, tu su naši položaji jaki. Ali, Švaba nam je za leđima.”

Guram se prema staničnoj zgradi, da bih preuzeo naređenje za polazak lokomotive prema Negotinu i Prahovu. Stegni srce Svetozare, govorim sebi, dok lokomotivom jurim preko kukuruznih polja, duž mostova i kroz tunele. Stigao sam u času kad i depeša Vrhovne komande da se pruga Prahovo–Negotin–Zaječar u toku noći evakuiše. Eto ti sad, moramo skinuti sve stanične instalacije i utovariti u vagone. Poslednji voz od ukupno tri, koliko ih stoji u Negotinu, primiće artiljeriju. Sve što ne može da se ponese mora da se uništi i ne padne neprijatelju u šake, a jedan odred vojnika staraće se da sve bude izvršeno kako je naređeno.

Telegramom je sve bilo predviđeno: čiji će voz da bude poslednji, koji će da se spasava u poslednjem času, ruši i uništi sve što ne može da se ponese. Nijednog trena nisam se dvoumio, rešio sam da budem poslednji. Rekao sam to drugovima mašinovođama: momak sam, bez obaveza, a vi ste oženjeni, imate decu. Ja ću biti poslednji, ako poginem neće iza mene ostati udovica, ni deca siročad. Jednom se gine...

Siguran sam da bi i moji drugovi postupili ovako. Prvim vozom krenuo je Radovan Lukić, kasnije mi reče: „Sve je bilo dobro do Kobišnice. Zaboravio sam da ne smemo da sviramo, pa iz sve snage povučem svirajku da dam signal za kočenje ali kasno, udarih u karu i ubih dva vola. To čuju Bugari pa udare artiljerijom, jedva smo izneli žive glave.”

Za ovim, srećno je prošao voz Mitra Govedarice. Pun staničnog nameštaja, materijala i ljudi, pištao je i urlao, granata je vozovođi prošla kroz službena kola iznad glave ali, bože zdravlja, ništa ne beše.

Red je na mene. Pre polaska šef je poslao depešu komandantu timočkih železnica, majoru V. Miloševiću: Sve je utovareno, sada demontiramo aparate i kidamo žice. Po izlasku iz stanice aktiviraćemo mine na skretnicama. Bugari tuku stanicu, ali prebacuju.

Majoru smo javili još: „Rešeno je da se pređe po cenu života. Bugari napadaju voz celim putem, sav je izrešetan granatama.”

Krenuli smo. Radi zaštite od puščanih zrna, sklonio sam se iza kotla i kuhinje, a svirajku vezao žicom, da bih mogao da dajem signale. Jednom nogom sam stao na injektor, a drugu držao labavo na stepenici. Prethodno, otvorih regulator i voz krete punom parom.

Ložača sam postavio iza kotla sa moje desne strane i kad smo naišli na odvaljeno parče šine zatvorio sam oči. Uh, lokomotiva pređe. Okrenem se da bih video kako će proći voz. Kola odskaču, stegao sam zube. Utom, tresnu granata posred lokomotive. Pomislih, gotovo je s nama...

Okliznuh se i ostadoh viseći o žici kojom sam vezao svirajku, a ona poče da urla gušeći se vodom iz kotla. Granate prolaze jedna za drugom, kao da je voz od papira. Ložač se od straha skupio, pa ne vidi sa visim o žici svirajke. On je, mučenik, cenio da prkosim Bugarima, još me u sebi psovao. Voz juri, zrna padaju kao krupna kiša pred pljusak. Još minut dva i zaklonjeni smo. Pogledah u krivini unazad, ide ceo voz.

Ušli smo u stanicu Zaječar. Parče granate udarilo je u klipnu ruku i odnelo jedan deo po dužini kao da je od sira, ne od čelika. Na omotu kotla i kuhinje rupe od puščanih zrna. Samo od topovskih granata bilo je 17 rupa. Niko ranjen, niko ubijen. Svi živi i zdravi. To je sreća.

Ovako je hrabri mašinovođa svedočio kad su se završili njegova najteža vožnja i Veliki rat, a sve je zabeležio književnik Antonije Đurić.