Dobro došao, Vini!

Dve teme koje su obeležile početak nove školske godine prosto vape za tim da ih se srčano dohvati televizija, te da se, makar delimično, skinu s dnevnog reda do iduće jeseni.

Prva je zbrka oko udžbenika, haos oko važećih i nevažećih knjiga koji je uneo pometnju među đake, roditelje, nastavnike... Epicentar potresa svakako leži u Ministarstvu prosvete, odnosno u sferi državne vlasti koja nije donela odgovarajući zakon, regulisala odnose među privatnim i državnim izdavačima, propisala standarde za elementarna „nastavna sredstva”. I kao što će već za koji dan početi prozivanje u učionicama širom Srbije, tako bi sa njenih ekrana valjalo pokrenuti svakodnevnu prozivku ministara, državnih sekretara, savetnika, poslanika... i svih onih koji su zaduženi i plaćeni za to da konačno srede temeljni prostor obrazovanja i liše ga loših posledica čestih reformi i eksperimenata. Za tako nešto nije im potrebno potpisivanje međunarodnih sporazuma, ugovora i tendera, tu ne može večito da važi pravdanje neažurnošću ili greškama onih koji su prethodno sedeli u istim kabinetima, foteljama, klupama.

Sličan angažman zaslužuje i druga septembarska aktuelnost, ugroženost dece u saobraćaju. I tu se ispostavlja zastoj u zakonodavnoj proceduri, raštimovanost i nepovezanost službi koje bi trebalo da propisuju, sprovode, štite, kažnjavaju, vaspitavaju... I mada su medijske kampanje, poput tekuće o bezbednosti na prugama, drumovima, ulicama, potrebne i korisne, televizija najbolje zna da su one ipak ograničenog trajanja i dometa. Stoga bi učinile rodu glas da, u ime građana, stalno, u svojim redovnim programima, „pritiskaju” nadležne, da ih zapitkuju i podsećaju na obaveze i obećanja, ne bi li crne brojke o stradalima oko škola bar malo izbledele.

I dok će školarcima iz RTS-a narednih dana stići prve specijalno njima namenjene emisije, predškolci su već ove nedelje dobili pravu poslasticu. Došao im je na ekran legendarni Vini Pu, sa svojom ljupkom šumskom družinom. Među crtaće „nove generacije”, pune čudnih haj-tek stvorenja, svemirskih ratnika, boraca raznih vrsta, pokraj pitomijih likova poput novih dečjih „ikona” Jagodice Bobice i Nodija, uz dobru staru Pčelicu Maju nastanilo se društvance dobroćudnih i naivnih životinjica. Vini Pu, medvedić medenog srca, i njegovi drugari Praslin, Zekhop, Iar, Tigar... tako postaju deo odrastanja još jednog pokolenja čije bi detinjstvo bez njih bilo osiromašeno.

Naravno da su mališanima (a i televiziji) potrebne uvek nove priče i novi junaci, ali ima onih za sva vremena, iz klasike – Andersenovih bajki, iz Diznijeve radionice, iz knjiga Sent Egziperija ili Milna. U slučaju serije koja je upravo počela, urednički doprinos, sem samog izbora, svakako je u kvalitetu obrade. Često sporna sinhronizacija, posebno važna u filmovima za najmlađe, ovde je izvedena uspešno, glasovi su dobro odabrani, dikcija je korektna, a ispravno je rešenje i to što su pesmice ostavljene u originalu. Malim gledaocima koji još ne umeju da čitaju titlove sasvim je dovoljno da se prepuste veselim melodijama.