Ko tebe kamenom, ti njega Hagom

Već više od godinu dana  traje rat u Ukrajini, koji Rusija označava kao „specijalnu vojnu operaciju”, a Ukrajina ga smatra agresijom. Ništa novo.  I za Srbiju je krvavi rat 1999. godine, čija se godišnjica bliži, bio i ostao agresija, a za NATO se radilo o „humanitarnoj intervenciji”. Polarizacija sveta je sada najveća još od vremena „hladnog” rata, a po svemu sudeći, najgore tek sledi.

Ni Ukrajina, kao ni Rusija, nisu članice Rimskog statuta o osnivanju stalnog Međunarodnog krivičnog suda, ali je Ukrajina deklaracijama 2014. i 2015. prihvatila da taj sud ima nadležnost za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti učinjene na njenoj teritoriji još od 21. novembra 2013. pa nadalje, te je 2021. izmenila svoje krivično zakonodavstvo tako da bude komplementarno pravilima Rimskog statuta. Potom je odobrila i istražno delovanje haškog tužioca. Već 28. februara 2022. taj tužilac objavljuje otvaranje preliminarne istrage o mogućim ratnim zločinima u Ukrajini. Potom 1. marta 2022. Litvanija formalno zahteva istragu,  a već narednog dana istragu zajednički inicira i jedna grupa država, među kojima su Albanija, Hrvatska, Nemačka, Belgija, Švajcarska, Velika Britanija… Njima se kasnije pridružuju i drugi, poput Japana i Crne Gore. Davno beše ono „nas i Rusa 200 miliona”, a izgleda da je na vidiku i konačni mir između Crne Gore i Japana. Uglavnom, normativna „scena” za hašku istragu u Ukrajini je tako ustanovljena.

I kao što kod Čehova „puška koja se pojavi u prvom činu pozorišne drame, svakako opaljuje u poslednjem činu”, kulminacija je vremenom tek usledila, iako završni čin ratne „drame”, u vidu pravičnog mira, nažalost nije ni na vidiku. Pretpretresno veće Međunarodnog krivičnog suda izdaje 17. marta 2023. nalog za hapšenje predsednika Rusije Vladimira Vladimiroviča Putina i komesarke za prava dece Marije Aleksejevne, tereteći ih da su individualno odgovorni za ratni zločin koji se sastoji u protivpravnom transferu ukrajinske dece sa okupirane teritorije u Rusiju. Nalog za hapšenje po pravilu nije javan. Njegovom načelnom tajnošću štite se žrtve i svedoci, te omogućava efikasnost istrage. U ovom slučaju sud zaključuje da je s obzirom na konkretne okolnosti, činjenje javnim naloga za hapšenje, uz navođenje imena osumnjičenih i mogućeg oblika njihove odgovornosti, „u interesu pravičnosti”, te „može doprineti svesti javnosti i prevenciji budućih zločina”.

I stalni Međunarodni krivični sud (ICC), se isto kao i Međunarodni krivični tribunal za nekadašnju SFRJ (ICTY), a sada njegov „zaostatak” – rezidualni mehanizam, nalazi u Hagu. Njih nikako ne treba mešati, iako je inače, mnogo saradnika bivšeg Haškog tribunala svoje „uhlebljenje” našlo u stalnom Međunarodnom krivičnom sudu. Haški tribunal je nastao kao „mera” Saveta bezbednosti radi očuvanja mira, što nije pravno valjan način osnivanja međunarodnih sudova. Obrnuto, stalni Međunarodni krivični sud je formiran na pravno korektan način. On nije „sud UN”, kao što se često pogrešno tvrdi. Nastaje stupanjem na snagu Rimskog statuta kao multilateralnog međunarodnog ugovora. Stoga se radi o međunarodnom krivičnom sudu velikog broja država, među kojima su i sve članice EU, ali to ipak nije sud celokupne međunarodne zajednice. Tako je i zato što najveće svetske sile i stalne članice Saveta bezbednosti, poput ne samo Rusije, već Kine i SAD, a koje su po logici stvari, najsposobnije za vođenje ratova, nisu pristupile Rimskom statutu.

Istorija međunarodnog krivičnog prava (pravosuđa) se pretežno svodi na posleratna suđenja od strane pobednika onima lošije „ratne sreće”. Bilo je i pokušaja takvih suđenja. Tako je versajski mirovni ugovor predviđao i da bivši nemački car  odgovara za „teške povrede međunarodnog morala i svetosti ugovora”, do čega nikada nije došlo. Holandija u kojoj je Vilhelm Drugi bio u egzilu, rezolutno odbija da ga izruči, smatrajući da je ekstradicija nemoguća kako prema holandskim zakonima, tako i zbog tradicije pružanja azila ratnim gubitnicima. Istorijska je ironija takvog tadašnjeg rezona baš Holandije u kojoj je godinama delovao Haški tribunal, ali u kojoj je sada i stalni Međunarodni krivični sud.

Moglo bi se zaključiti da po svemu sudeći nije realno da bi se Putin čak i u slučaju totalnog poraza Rusije, mogao  naći u Hagu, jer Rusija, ni inače, kao ni mnoge druge države, ne ekstradira sopstvene državljane, a kamoli sadašnje i bivše predsednike. To je zabranjeno ruskim Ustavom. Čak ni u slučaju neke radikalne promene vlasti u Rusiji, teško da bi se neki „ruski DOS” usudio da izruči predsednika države, makar on bio i bivši vladar. Do toga bi moglo doći jedino u slučaju dezintegracije, kolapsa i potpunog devastiranja Rusije, što je verovatno i „san” nekih njenih ekstremno orijentisanih neprijatelja, ali se njegovo ostvarenje ne čini realnim. Ne treba nikada zaboraviti da svaka supersila ima i kataklizmični „kec u rukavu”. Niko normalan i iole odgovoran ne sme da zanemari ni takvu užasnu opciju i poslednji adut nuklearne sile „saterane u ćošak”, kada ostaje još samo upotreba „oružja sudnjeg dana”.

Pravo bi moralo biti nezavisno od politike, ali (po)nekad neke sudske odluke, imaju i jak politički efekat. Nezavisno od toga da li je nalog za hapšenje Putina izraz nezavisnog delovanja Međunarodnog krivičnog suda, ili je „nedajbože”, proistekao iz neke „političke kalkulacije”, njegov realni efekat je „rušenje svih mostova” i nastupanje veoma opasne ultimativne strategije – „sa štitom ili na štitu”. Sada je nažalost, malo verovatno da će se rat u Ukrajini brzo okončati mirovnim sporazumom, jer njega nema bez pregovora, a kako pregovarati sa osumnjičenim za ratne zločine. Ovo će snažno stimulisati zaraćene strane da idu na sve ili ništa. Definitivan cilj  će im verovatno postati isključivo potpuna pobeda i bezuslovna kapitulacija protivnika, koja pobedniku omogućava da diktira uslove mira. To znači da će mučni „rat iscrpljivanja” još dugo trajati.

Iako Rusija ne priznaje ni Međunarodni krivični sud, niti njegov nalog za hapšenje svog predsednika, njoj nastala situacija ipak ne može biti prijatna, u najmanju ruku zato što je ruskom predsedniku sada donekle sužen manevarski prostor, a on čak mora pažljivo da vaga koje će zemlje posetiti, da ne bi rizikovao da bude uhapšen. Mnogi se tome raduju, pa tako pre neki dan nemački nedeljnik „Špigl” sa velikom dozom „trijumfalizma” ističe da je „Putinu sada svet postao manji”.

Moglo bi se ironično zaključiti i da su za predsednika Putina čak same SAD bezbedna lokacija, jer ta supersila ne samo što nije ratifikovala Rimski statut, te je povukla svoje prvobitno prihvatanje, već je od mnogih članica Rimskog statuta zahtevala da se bilateralnim ugovorom sa njom, formalno obavežu da neće Amerikance izručivati Hagu. Čak su SAD donele i poseban zakon, koji se metaforično označava kao „zakon o invaziji na Hag”, kojim se omogućava i oružana intervencija radi oslobađanja bilo kojeg pripadnika vojske i funkcionera SAD, zatočenog po nalogu Međunarodnog krivičnog suda.

Nema veće vrednosti od mira, niti većeg zla od rata, jer kada započne rat, onda iz njega uvek proisteknu i brojni zločini. Rat kao „nastavak politike oružanim sredstvima” (Klauzevic), postoji u raznim oblicima, a istoriju uobičajeno pišu pobednici. Još je živo sećanje na časnog indijskog sudiju Radhabinoda Pala, koji je na suđenju u Tokiju izdvojio mišljenje tvrdeći da je „samo izgubljeni rat zločin” i da „pobednicima niko ne sudi”.

Osnivanje stalnog Međunarodnog krivičnog suda je bilo izraz plemenite težnje za prevazilaženjem „pobedničke pravde”. Ono se u teoriji međunarodnog krivičnog prava smatralo ogromnim napretkom u odnosu na ad hok međunarodne krivične tribunale. Vreme će i u tom pogledu biti „majstorsko rešeto”. Ima li razloga za optimizam? Čini se da je danas daleko realnije, čašu do pola ispunjenu vodom, posmatrati kao polupraznu, nego kao polupunu, ali kao i uvek, „nada umire poslednja”.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu