Arhitekta koji se držao podalje od trendova

Suptilan ali i snažan, introvertan i elegantan, on je profilisan arhitekta koji je radikalan u svojoj suzdržanosti, opis je kojim su članovi žirija prestižne Prickerova nagrade za arhitekturu verbalno skicirali Dejvida Čiperfilda (1953), ovogodišnjeg laureata ovog priznanja koje se smatra najznačajnijim u domenu arhitekture na međunarodnom nivou.

Kako je preneo portal „Dezeen”, navedeno je i to da je žiri prepoznao i vrednovao izuzetnost njegovog društvenog prisustva, uz činjenicu da se „držao podalje od trendova”, a da je visoko ocenjen njegov transformativni pristup u arhitekturi koji se proteže kroz četiri decenije profesionalnog angažmana. Dok su se drugi bavili distorzijom strukturalne dinamike i novim formama, često idući čak i do preterivanja, a na šta ukazuje „Artnews”, Čiperfild je ostao veran „čistijim, manje ekstravagantnim modernističkim rešenjima, koje su karakterisali postojanost i prefinjeni detalji”.

Rođen u Londonu, odrastao na imanju u Devonu, kao dete želeo je da postane veterinar, dok u školi nije imao previše uspeha osim u sportu i umetničkim predmetima. Ali možda je najzanimljivije to, a što je podelio sa čitaocima „Gardijana”, da ne bi ni okončao obrazovni proces u Arhitektonskoj asocijaciji, popularnom mestu avangardnih ideja u to doba, da se za njega nije zauzela Zaha Hadid.

Kako je sam dodao, sve je počelo skromnim angažmanima, dizajnom enterijera pojedinih radnji i ponekim projektom u Japanu. U članku njemu posvećenom u pomenutom britanskom listu može se saznati i to da je bio popularniji van svoje zemlje nego u njoj, da je njegovo umeće cenjeno u Nemačkoj i u Španiji i da u Galiciji obitava u svom „drugom domu”, gde je proveo i veći deo pandemije, a gde u Korubedu, malom ribarskom selu, poseduje i bar.

„Kao mlad arhitekta u Velikoj Britaniji osamdesetih godina nisam imao šanse. Margaret Tačer i princ Čarls bili su kule bliznakinje negativnog odijuma prema našoj profesiji. Prve tri zgrade podigao sam u Japanu, nakon toga sam se za projekte nadmetao u Italiji i Nemačkoj. I da se ne lažemo, to se nije mnogo promenilo, od tada sam na drumu, da tako to kažem”, rekao je za „Gardijan”.

Svoj studio otvorio je 1985. i prva velika narudžbina došla je od modnog dizajnera Iseja Mijakea, a prelomnog trenutka koji ga je lansirao upravo se i najradije seća. Reč je o projektu rekonstrukcije Novog muzeja u Berlinu, koji su tokom Drugog svetskog rata bombardovale britanske vazduhoplovne snage, a koji je završen 2009. Primenio je tada „poetičan arheološki pristup” i uz kolegu Džulijana Harapa, odlučio se za fuziju postojećeg materijala i smelih novih dodataka.

„To je bilo iskustvo koje je promenilo moj život”, ocenio je, gledajući unazad.

U međuvremenu su usledili veliki poslovi, najprepoznatljiviji je po građevinama, odnosno proširenjima Umetničkog muzeja u Sent Luisu u Misuriju (2013), Muzeja „Humeks” u Meksiko Sitiju (2013) i Galeriji „Džejms Sajmon” u Berlinu (2018). Bio je kustos Venecijanskog bijenala arhitekture 2012, a početkom ove godine objavljena je i vest da je izabran među deset kandidata da baš on osmisli novi Nacionalni arheološki muzej u Atini.