Kazahstan pod budnim okom Zapada

Od našeg specijalnog izveštača

Kazahstan – Vlasti u Kazahstanu posvetile su veliku pažnju vanrednim parlamentarnim i lokalnim izborima, održanim u nedelju, želeći da pokažu da je zemlja čvrsto na demokratskom putu. Ova država, deveta po veličini na svetu, jedna je od najvećih proizvođača nafte i tranzitna ruta od Azije prema Evropi. Pored nafte, a Kazahstan, posle Ruske Federacije, ima najveća nalazišta „crnog zlata” u zemljama bivšeg SSSR-a – ujedno je i najveći proizvođač i izvoznik uranijuma na svetu i na drugom je mestu, posle Australije, po količini razvijenih rezervi ove sirovine. Takođe je drugi najveći proizvođač hroma.

Dakle, da bi se prosperiralo od ovolikog obilja prirodnih resursa – a u Kazahstanu se nalazi 99 od 105 elemenata iz periodnog sistema – država mora da bude politički stabilna. Ali pre nešto više od godinu dana zamalo je došlo do prevrata. Na poziv predsednika Kasima Žomarta Tokajeva, pokušaj puča sprečila je Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB). Kazahstanski predsednik odmah je najavio institucionalne reforme koje se završavaju ovim izborima, za koje je potrošeno 77,3 miliona dolara.

Ni datum izbora, 19. mart, nije slučajan: u nedelju se navršilo tačno četiri godine otkako je prvi predsednik Nursultan Nazarbajev objavio odluku da podnosi ostavku. Udaljavanje države od nasleđa Nazarbajeva je postepeno ali neumitno. Simboličan primer je preimenovanje glavnog grada iz Nur-Sultana u Astanu, a u januaru je prvom predsedniku Kazahstana ukinuta i titula „elbasija” – vođe nacije. Kazahstan je najveća ekonomija u Centralnoj Aziji sa BDP-om većim od 170 milijardi dolara i najvišim BDP-om po glavi stanovnika u regionu. Ova država je do danas uvela svu potrebnu zakonsku regulativu i potpisala 49 bilateralnih i multilateralnih investicionih ugovora, koji garantuju prava investitora. Vlastima u Kazahstanu naročito su pogodovale tržišna situacija i rekordne cene ove sirovine prošle godine.

Ipak, Kazahstan je zbog rata u Ukrajini i sankcija Rusiji pod budnim okom zapadnih saveznika. Od vlasti se traži uvođenje sankcija Rusiji ili barem da ne dozvole kršenje sankcija. Međutim, transport kazahstanske nafte je na „klizavom terenu” jer ova centralnoazijska država gotovo potpuno zavisna od ruskih naftovoda. Trenutno čak 94 odsto kazahstanske nafte se izvozi preko Rusije, a ključni transportni pravac je naftovod Tengiz–Novorosijsk, kojim upravlja Kaspijski naftovodni konzorcijum (CPC), u kome Rusija drži skoro četvrtinu udela. Kazahstan je 2022. proizveo 84,1 milion tona nafte, što je nešto manje nego 2021 (85,7 miliona). Planovi za naredne godine su ambiciozni.

Kazahstanski ministar ekonomije Alibek Kuantirov rekao je prošle nedelje tokom sastanka sa stranim novinarima u Astani da će 2023. proizvodnja nafte porasti za više od 10 odsto – na 92,6 miliona tona. Sledeće godine biće 98,1 milion, 2025 – 103,2 miliona tona. To znači da zemlja planira da poveća proizvodnju za više od 22 odsto u naredne tri godine. Osim na povećanju proizvodnje vlasti u Kazahstanu rade i na diverzifikaciji snabdevanja Evrope preko alternativnih puteva. Primer je naftovod Baku–Tbilisi–Džejhan (BTC), kojim će uskoro početi da teče kazahstanska nafta. Kao i svugde ekonomska politika Kazahstana zavisi i od spoljne politike. Stoga se zvanična Astana trudi da naglasi kako ni na koji način ne pomaže Moskvi da zaobiđe ekonomske sankcije. S druge strane, predsednik Tokajev ponavlja da se teritorijalni integritet država mora sačuvati. Zbog toga Kazahstan nije priznao referendume u četiri ukrajinske oblasti i uključivanje tih teritorija u sastav Ruske Federacije.

Iz Ministarstva spoljnih poslova naglašavaju da su vlasti u Astani za pronalaženje diplomatskog rešenja koje bi zaustavilo rat u Ukrajini i da podržavaju svaku mirovnu inicijativu, od početka Tursku, a sada i Kinesku. Kazahstan, naravno, pokušava da kroz ova teška vremena prođe neoštećen. U prošloj godini kazahstanska ekonomija je porasla za 3,2 odsto u odnosu na prethodnu, zahvaljujući uglavnom prilivu investicija i pozitivnom bilansu u spoljnotrgovinskoj razmeni, čemu je u velikoj meri doprinela cena sirove nafte. Kazahstan je obezbedio odobrenje Rusije da koristi njihovu infrastrukturu za isporuku 1,2 miliona tona, a 300.000 tona je početkom marta već isporučeno Nemačkoj.

Ono što uznemirava evropske zvaničnike je da bi Kazahstan mogao da uvozi naftu iz Rusije u količini koju isporuči Evropi ili da je meša. Vlasti u Poljskoj, kroz koju za Nemačku teče kazahstanska nafta, naročito se plaše da bi moglo biti teško odrediti njeno poreklo. Stručnjaci ukazuju da je ovo mogućnost da ruska nafta nastavi da teče ka Nemačkoj, umesto kazahstanske, uprkos sankcijama. Ali Evropa žmuri na poreklo nafte preko posrednika. Većina članica EU izjasnila se da neće kupovati naftu iz Rusije poštujući sankcije, ali u praksi je sve više pokazatelja da se ti principi krše. Na kraju, Rusija ima prihode od naknada za transport nafte za koje dozvolu daje „Transnjeft” jer se protok odvija preko njegove mreže. To su hiljade kilometara cevovoda preko ruske teritorije, zbog čega isporuka kazahstanske nafte zavisi i od ruske dobre volje. A dogodilo se barem tri puta u poslednje vreme da se transport prekida zbog tehničkih problema. Kazahstanci su svaki put strpljivo čekali da se remont obavi, ništa nisu javno govorili ali su poruku sigurno shvatili.