Na lađi Arse Jovanovića

Da nekom studentu pozorišne režije, školske 1952/53. godine padne na pamet da zanemari pripreme za junski ispitni rok, ukrca se s drugarom u dedin čamac, prikači ga za šlep koji plovi uzvodno Savom, pa se posle višenedeljnih peripetija vrati i položi završni ispit iz režije kod profesora Huga Klajna, Josipa Kujundžića i Vjekoslava Afrića, zvuči neverovatno. Ovaj aristotelovski obrt izveo je Arsenije Jovanović, pozorišni i TV reditelj i pisac knjige Ispreturana autobiografija, (izdanje Gradac, urednik Branko Kukić). Bekstvo na reku ga je trajno obeležilo. Nabavio je na vojnom otpadu gumeni čamac, skupio „argonaute” i niz Dunav i preko Dunavske delte uplovio u Crno more. Preko Dardanela, prešli su Beograđani iz Jonskog u Jadransko more, da bi se iskrcali na samom vrhu, na poluostrvu Istra. Cilj je bio Rovinj, omiljeno letovalište beogradskog i zagrebačkog noblesa. Lutanja morima kao u grčkom epu, ušla su mu u krv. Nabavio je brod sagrađen u Gdanjsku, nazvao ga „Galiola”, plovio, menjao posade i spoznao sve ćudi mora.

Rovinj je postao matična luka, a za vreme ratnih devedesetih i utočište. Po rovinjskim krčmama je „lovio” i vrbovao posadu. Mornari su mu bili pisci Lule Isaković, Mihiz i Kiš, kolege reditelji, glumci. U riskantnije poduhvate ukrcavao je vernog saradnika, tonskog majstora Zorana Jerkovića. S njim je stvarao svoje kompozicije najčešće izvođene nekim nekonvencionalnim sredstvima i u prirodnim ambijentima. Resavska pećina (Nagrada Pri Italija), Concerto Grosso Balcanico, Arhipelag Prospero neka su dela s kojima učestvuje na radiofonskim festivalima. Kremanska proročanstva su jedna od muzičkih podloga filma Tanka crvena linija Terensa Malika. Druženje s Borislavom Mihajlovićem Mihizom i tekst Borislava Pekića, doveli su do jedne od najduže izvođenih predstava u Ateljeu 212 Korešpodencija sa Batom Stojkovićem u glavnoj ulozi u režiji Arse Jovanovića.

Pored pozorišne bavio se i televizijskom režijom. Serijom Vreme fresaka promenio je potpuno pristup srednjovekovnim spomenicima. Obilazio je manastire s dva kamiona tehnike i odabranom ekipom. Ostavio je Arhivu RTS-a neprocenjiv materijal na filmu, snimljene freske uz upotrebu skela, kranova i far kolica. Osmislio je seriju emisija pod nazivom Muzički atelje, u kojima su gosti bili vrhunski umetnici, a voditeljski par mlada novinarka Radmila Stanković i kompozitor Zoran Hristić. Znao je Jovanović da vešto iskoristi značajne događaje i zabeleži gostovanje svetski slavnih umetnika. Tako je ispraznio Muzej savremene umetnosti i doveo Džona Kejdža da od svega što zatekne u tom zdanju izvede svoj muzički nastup. Umetnik je dobovao po ogradi stepeništa, skulpturama, staklima, otvarao prostor za kamere reportažnih kola i postavljene mikrofone. To bi malo kome uspelo, samo je Arsenije tako organski umeo da povezuje vizuelni i audio prizor. Sudbina istorijskog snimka na triipoinčnoj traci, kao i mnogih snimljenih na tom formatu, bizarna je. Prebrisana je prvom prilikom za potrebe snimanja nekog sportskog događaja ili političkog skupa.

„Galiolom” je često plovio do Venecije. Posećivao i snimao bijenala, družio se sa umetnicima i meštanima, uživao u „pevajućim” nazivima venecijanskih mostova. Za stalno sidrište broda izabrao je luku gradića Kjođo, u kanalu Lombardo ispred kantine „Mali raj” i odatle polazio u obilazak buvljih pijaca i ribljih tržnica. Imao je prijatelje u Beču, Parizu, Njujorku, Torontu. Njegova najstarija družbenica Zorica Milošević, ostavljala mu je na raspolaganje čitavo selo u njenom vlasništvu u blizini Rima. Kod Jagode Buić i njenog muža mogao je da odsedne i u njihovom venecijanskom boravištu, pariskom stanu ili kući u Provansi. Negovao je prijateljstva još od studentskih dana. Bio u ekipi Dvogleda Dragana Babića, kada su obilazili i snimali Dunavsku deltu. Dok je režirao u Njujorškom pozorištu, družio se s Draganom i njegovom tadašnjom partnerkom glumicom Liv Ulman. Njujorška prijateljica mu je i Izabela Bau Medn, zvana Žabuška, bila je uz Danila Kiša kada je došao u Njujork. Pred njom su mu dijagnosticirali rak. Svu dokumentaciju o piscu, predala je ova izvanredna žena Mirjani Miočinović, prvoj Kišovoj ženi. Milan Vlajčić, verni drug i voditelj kultne Jovanovićeve emisije Studio 3, bio mu je sagovornik kad god je Arsenije boravio u Beogradu. Sačuvao je njihovu prepisku vođenu do Vlajinog odlaska.

Dirljivo je bilo sresti Arsenija sa Vladom Petrićem, profesorom sa Harvarda, dok prebrojavaju pregorele sijalice po Vasinoj ulici ili protestuju u dvorani Kinoteke, zbog nepravilno postavljenih titlova, nerazgovetnog tona ili neke slične improvizacije. O Petriću ostavlja trag ne samo kroz korespodenciju već i kroz sećanje na druženja i razgovore. Sreo se Arsenije i sa Kirkom Daglasom i sa Džonom Hjustonom. Prvi je bio nizak i sa stalno isturenom rupicom na bradi, a drugi nije bio u formi za razgovor sa srpskim rediteljem. Svejedno je, i oni su, kao i mnogi drugi, „upali” u Ispreturanu autobiografiju, Arsenija Jovanovića. Pročitao sam ovu autobiografsku „svaštaru”, kao pikarski roman, sa svim mogućim pustolovinama na kopnu i moru. Naziv biblioteke u koju je knjiga uvršćenja, „Lađa”, najtačnije označava žanr u kome se pisac najbolje snalazi.