На лађи Арсе Јовановића

Да неком студенту позоришне режије, школске 1952/53. године падне на памет да занемари припреме за јунски испитни рок, укрца се с другаром у дедин чамац, прикачи га за шлеп који плови узводно Савом, па се после вишенедељних перипетија врати и положи завршни испит из режије код професора Хуга Клајна, Јосипа Кујунџића и Вјекослава Афрића, звучи невероватно. Овај аристотеловски обрт извео је Арсеније Јовановић, позоришни и ТВ редитељ и писац књиге Испретурана aутобиографија, (издање Градац, уредник Бранко Кукић). Бекство на реку га је трајно обележило. Набавио је на војном отпаду гумени чамац, скупио „аргонауте” и низ Дунав и преко Дунавске делте упловио у Црно море. Преко Дарданела, прешли су Београђани из Јонског у Јадранско море, да би се искрцали на самом врху, на полуострву Истра. Циљ је био Ровињ, омиљено летовалиште београдског и загребачког ноблеса. Лутања морима као у грчком епу, ушла су му у крв. Набавио је брод саграђен у Гдањску, назвао га „Галиола”, пловио, мењао посаде и спознао све ћуди мора.

Ровињ је постао матична лука, а за време ратних деведесетих и уточиште. По ровињским крчмама је „ловио” и врбовао посаду. Морнари су му били писци Луле Исаковић, Михиз и Киш, колеге редитељи, глумци. У рискантније подухвате укрцавао је верног сарадника, тонског мајстора Зорана Јерковића. С њим је стварао своје композиције најчешће извођене неким неконвенционалним средствима и у природним амбијентима. Ресавска пећина (Награда При Италиjа), Concerto Grosso Balcanico, Архипелаг Просперо нека су дела с којима учествује на радиофонским фестивалима. Креманска пророчанства су једна од музичких подлога филма Танка црвена линија Теренса Малика. Дружење с Бориславом Михајловићем Михизом и текст Борислава Пекића, довели су до једне од најдуже извођених представа у Атељеу 212 Корешподенција са Батом Стојковићем у главној улози у режији Арсе Јовановића.

Поред позоришне бавио се и телевизијском режијом. Серијом Време фресака променио је потпуно приступ средњовековним споменицима. Обилазио је манастире с два камиона технике и одабраном екипом. Оставио је Архиву РТС-а непроцењив материјал на филму, снимљене фреске уз употребу скела, кранова и фар колица. Осмислио је серију емисија под називом Музички атеље, у којима су гости били врхунски уметници, а водитељски пар млада новинарка Радмила Станковић и композитор Зоран Христић. Знао је Јовановић да вешто искористи значајне догађаје и забележи гостовање светски славних уметника. Тако је испразнио Музеј савремене уметности и довео Џона Кејџа да од свега што затекне у том здању изведе свој музички наступ. Уметник је добовао по огради степеништа, скулптурама, стаклима, отварао простор за камере репортажних кола и постављене микрофоне. То би мало коме успело, само је Арсеније тако органски умео да повезује визуелни и аудио призор. Судбина историјског снимка на триипоинчној траци, као и многих снимљених на том формату, бизарна је. Пребрисана је првом приликом за потребе снимања неког спортског догађаја или политичког скупа.

„Галиолом” је често пловио до Венеције. Посећивао и снимао бијенала, дружио се са уметницима и мештанима, уживао у „певајућим” називима венецијанских мостова. За стално сидриште брода изабрао је луку градића Кјођо, у каналу Ломбардо испред кантине „Мали рај” и одатле полазио у обилазак бувљих пијаца и рибљих тржница. Имао је пријатеље у Бечу, Паризу, Њујорку, Торонту. Његова најстарија дружбеница Зорица Милошевић, остављала му је на располагање читаво село у њеном власништву у близини Рима. Код Јагоде Буић и њеног мужа могао је да одседне и у њиховом венецијанском боравишту, париском стану или кући у Прованси. Неговао је пријатељства још од студентских дана. Био у екипи Двогледа Драгана Бабића, када су обилазили и снимали Дунавску делту. Док је режирао у Њујоршком позоришту, дружио се с Драганом и његовом тадашњом партнерком глумицом Лив Улман. Њујоршка пријатељица му је и Изабела Бау Медн, звана Жабушка, била је уз Данила Киша када је дошао у Њујорк. Пред њом су му дијагностицирали рак. Сву документацију о писцу, предала је ова изванредна жена Мирјани Миочиновић, првој Кишовој жени. Милан Влајчић, верни друг и водитељ култне Јовановићеве емисије Студио 3, био му је саговорник кад год је Арсеније боравио у Београду. Сачувао је њихову преписку вођену до Влајиног одласка.

Дирљиво је било срести Арсенија са Владом Петрићем, професором са Харварда, док пребројавају прегореле сијалице по Васиној улици или протестују у дворани Кинотеке, због неправилно постављених титлова, неразговетног тона или неке сличне импровизације. О Петрићу оставља траг не само кроз коресподенцију већ и кроз сећање на дружења и разговоре. Срео се Арсеније и са Кирком Дагласом и са Џоном Хјустоном. Први је био низак и са стално истуреном рупицом на бради, а други није био у форми за разговор са српским редитељем. Свеједно је, и они су, као и многи други, „упали” у Испретурану аутобиографију, Арсенија Јовановића. Прочитао сам ову аутобиографску „сваштару”, као пикарски роман, са свим могућим пустоловинама на копну и мору. Назив библиотеке у коју је књига увршћења, „Лађа”, најтачније означава жанр у коме се писац најбоље сналази.