Rokenrol je mrtav, živeo rokenrol

„Repetitor” je jedan od najboljih alternativnih rok bendova u našoj zemlji. Postavu grupe čine Boris Vlastelica (gitara i glas), Milena Milutinović (bubanj, glas) i Ana-Marija Cupin (bas gitara, glas). Oni sviraju iskreno, bučno i energično. „Repetitor” je u subotu nastupio u Domu omladine Beograda u revijalnom delu festivala „Kontakt”.

Frontmen benda Boris Vlastelica u intervjuu za „Politiku” govori o rokenrolu, devojkama iz grupe i prvoj gitari.

Borise, da li je rokenrol mrtav i zašto nije...

Rokenrol je mrtav, zato živeo rokenrol. To što je mrtav nova je šansa za život. Mislim da je umrla crkva rokenrola, a rokenrol kao zvuk nikada neće.

Ako je neki žanr izašao iz pozicije da ima hegemoniju i da bude dominantan, to ne znači da je mrtav. Danas je u muzici potpuno šarenilo bez dominacije jednog žanra, a rokenrol je prisutan onoliko koliko ga ljudi vole, a i dalje postoji veliki broj ljudi koji vole rokenrol. I ne samo to, postoje i mnoge mlade generacije koje vole taj izraz, gest, rif, zvuk, stil... Ne brinem previše.

Obeležavate 15 godina od izlaska debi albuma „Sve što vidim je prvi put”, a bend je osnovan pre 18 godina. Kako vidite progres grupe „Repetitor” od početka do danas?

U muzičkom smislu, nismo se puno promenili, a ni u ljudskom nismo istripovali ne znam kakve visine, čvrsto smo nogama na zemlji. Pesme i dalje pravimo spontano, kao na početku. Čekamo ideje i ne forsiramo. To ima i tu stranu da retko izdajemo albume, jer umesto štancovanja, kao neki Druidi u šumi čekamo da nam se obrati inspiracija.

Koji su to trenuci kada vam se obrati inspiracija?

Pesme uglavnom nastaju na probama, neko uvek počne ili ritam ili rif. Tada napravimo nešto, neki kostur pesme. Ponekad donesemo rif i od kuće. Ali, nema pravila.

Nove rifove uvek testiramo uživo pred publikom.

Da li volite da džemujete?

Da. Sada već imamo godina i iskustva da na bini ništa ne može da nas iznenadi. Kada meni pukne žica na gitari, devojke nastave da džemuju. Nekad stignem i da se uključim, ako dovoljno brzo promenim žicu. Ali naša strast su nastupi uživo, a znamo kao fanovi da više volimo da nam omiljeni bendovi odsviraju pesme kakve ih mi znamo, nego da nešto previše menjaju i džemuju.

Sa vama u bendu je Milena Milutinović i Ana-Marija Cupin. Svako od vas troje ima posebnu energiju na sceni. Kako ste se vas troje našli?

Imao sam mnogo sreće i ne bih nikada izašao iz anonimnosti da nisam sreo takve dve devojke kao što su Ana-Marija i Milena. Njihov talenat i osećaj za muziku je neverovatan i vrlo redak. Samim tim što sam ih našao – dovoljno sam uradio u životu. Sa Milenom sam išao u srednju školu, bili smo u istom razredu, a Ana-Mariju sam upoznao u izlasku u gradu.

Koju muziku ste slušali dok ste odrastali?

„Ramonsi” su me muzički gurnuli u jednostavnost rokenrola. Pre toga sam slušao hard rok. Ćale je skupljao ploče i bio je kolekcionar tako da sam kao dečak voleo i novi talas. Tom „nju vejvu”, i stranom i domaćem, kasnije sam se vratio dok sam studirao. A Milena i Ana-Marija su definitivno „grandž” devojke. A neke danas drage bendove smo otkrili i tako što su kritičari pisali da ih kopiramo.

Svirali ste u klubovima i na festivalskim binama u više od 20 zemalja Evrope, ali i u Rusiji i Kini. Da li je Srbija zemlja muzičara i kako prolazite na svirkama u inostranstvu?

Mi ovde generalno i ne znamo koliko nam je dobra muzička scena. Kada kažem muzička scena mislim na sve žanrove.

U Srbiji se svira. U svakoj zgradi živi neki muzičar. Nema osobe koja nema komšiju koji ne svira neki instrument. To nije slučaj baš svuda u kontinentalnoj Evropi.

Kada je reč o bendovima kao što smo mi, ni toga nema puno. Mnogi bendovi umetničare, drže distancu sa publikom. Ta živost i neka naša energija je strancima zanimljiva i zato nas zovu. Iako nemaju pojma o čemu pevamo, uživaju u koncertu.

Prva gitara...

Sa 16 sam ubedio kevu da nikad neću ispuniti njen san da sviram flautu pa mi je nevoljno dala dve „glave” za gitaru.

Komšija Borko koji je imao Dors tribjut bend me je učio da sviram, i njega sam zvao da mi pomogne da odaberem. Dogovor je bio da se nađemo u „Mitros mjuziku”. Njega nema sat i po. Posle nekog vremena uđem sam u radnju, gledam jeftinije komade i vidim jednu koja mi se svidela po izgledu. Dolazi Borko posle dva sata, pijan i u iscepanoj majici, žena mu se porodila tu iznad u Narodnog fronta. Rekoh mu da nije morao da dolazi, a on: „Ne, ne, rekli smo da danas kupuješ gitaru.” Pokazao sam mu ovu koja mi se svidela po izgledu. On je uzeo i krenuo da svira i peva hitove. Još zna prodavca koji mu je zemljak, zapevali nas trojica. Kaže on: „Super je komad, uzimaj.” Ja reko’ ko zna koliko je u ovom stanju pouzdan da proceni. Ispostavi se da zna Borko, stvarno je odlična gitara i evo nju sviram sve ove godine. „Skvajer telekaster kastom”. Prva i jedina.