Рокенрол је мртав, живео рокенрол

„Репетитор” је један од најбољих алтернативних рок бендова у нашој земљи. Поставу групе чине Борис Властелица (гитара и глас), Милена Милутиновић (бубањ, глас) и Ана-Марија Цупин (бас гитара, глас). Они свирају искрено, бучно и енергично. „Репетитор” је у суботу наступио у Дому омладине Београда у ревијалном делу фестивала „Контакт”.

Фронтмен бенда Борис Властелица у интервјуу за „Политику” говори о рокенролу, девојкама из групе и првој гитари.

Борисе, да ли је рокенрол мртав и зашто није...

Рокенрол је мртав, зато живео рокенрол. То што је мртав нова је шанса за живот. Мислим да је умрла црква рокенрола, а рокенрол као звук никада неће.

Ако је неки жанр изашао из позиције да има хегемонију и да буде доминантан, то не значи да је мртав. Данас је у музици потпуно шаренило без доминације једног жанра, а рокенрол је присутан онолико колико га људи воле, а и даље постоји велики број људи који волe рокенрол. И не само то, постоје и многе младе генерације које воле тај израз, гест, риф, звук, стил... Не бринем превише.

Обележавате 15 година од изласка деби албума „Све што видим је први пут”, а бенд је основан пре 18 година. Како видите прогрес групе „Репетитор” од почетка до данас?

У музичком смислу, нисмо се пуно променили, а ни у људском нисмо истриповали не знам какве висине, чврсто смо ногама на земљи. Песме и даље правимо спонтано, као на почетку. Чекамо идеје и не форсирамо. То има и ту страну да ретко издајемо албуме, јер уместо штанцовања, као неки Друиди у шуми чекамо да нам се обрати инспирација.

Који су то тренуци када вам се обрати инспирација?

Песме углавном настају на пробама, неко увек почне или ритам или риф. Тада направимо нешто, неки костур песме. Понекад донесемо риф и од куће. Али, нема правила.

Нове рифове увек тестирамо уживо пред публиком.

Да ли волите да џемујете?

Да. Сада већ имамо година и искуства да на бини ништа не може да нас изненади. Када мени пукне жица на гитари, девојке наставе да џемују. Некад стигнем и да се укључим, ако довољно брзо променим жицу. Али наша страст су наступи уживо, а знамо као фанови да више волимо да нам омиљени бендови одсвирају песме какве их ми знамо, него да нешто превише мењају и џемују.

Са вама у бенду је Милена Милутиновић и Ана-Марија Цупин. Свако од вас троје има посебну енергију на сцени. Како сте се вас троје нашли?

Имао сам много среће и не бих никада изашао из анонимности да нисам срео такве две девојке као што су Ана-Марија и Милена. Њихов таленат и осећај за музику је невероватан и врло редак. Самим тим што сам их нашао – довољно сам урадио у животу. Са Миленом сам ишао у средњу школу, били смо у истом разреду, а Ана-Марију сам упознао у изласку у граду.

Коју музику сте слушали док сте одрастали?

„Рамонси” су ме музички гурнули у једноставност рокенрола. Пре тога сам слушао хард рок. Ћале је скупљао плоче и био је колекционар тако да сам као дечак волео и нови талас. Том „њу вејву”, и страном и домаћем, касније сам се вратио док сам студирао. А Милена и Ана-Марија су дефинитивно „гранџ” девојке. А неке данас драге бендове смо открили и тако што су критичари писали да их копирамо.

Свирали сте у клубовима и на фестивалским бинама у више од 20 земаља Европе, али и у Русији и Кини. Да ли је Србија земља музичара и како пролазите на свиркама у иностранству?

Ми овде генерално и не знамо колико нам је добра музичка сцена. Када кажем музичка сцена мислим на све жанрове.

У Србији се свира. У свакој згради живи неки музичар. Нема особе која нема комшију који не свира неки инструмент. То није случај баш свуда у континенталној Европи.

Када је реч о бендовима као што смо ми, ни тога нема пуно. Многи бендови уметничаре, држе дистанцу са публиком. Та живост и нека наша енергија је странцима занимљива и зато нас зову. Иако немају појма о чему певамо, уживају у концерту.

Прва гитара...

Са 16 сам убедио кеву да никад нећу испунити њен сан да свирам флауту па ми је невољно дала две „главе” за гитару.

Комшија Борко који је имао Дорс трибјут бенд ме је учио да свирам, и њега сам звао да ми помогне да одаберем. Договор је био да се нађемо у „Митрос мјузику”. Њега нема сат и по. После неког времена уђем сам у радњу, гледам јефтиније комаде и видим једну која ми се свидела по изгледу. Долази Борко после два сата, пијан и у исцепаној мајици, жена му се породила ту изнад у Народног фронта. Рекох му да није морао да долази, а он: „Не, не, рекли смо да данас купујеш гитару.” Показао сам му ову која ми се свидела по изгледу. Он је узео и кренуо да свира и пева хитове. Још зна продавца који му је земљак, запевали нас тројица. Каже он: „Супер је комад, узимај.” Ја реко’ ко зна колико је у овом стању поуздан да процени. Испостави се да зна Борко, стварно је одлична гитара и ево њу свирам све ове године. „Сквајер телекастер кастом”. Прва и једина.