Sanjao sam da uđem u srpsku istoriju

Četrnaesti avgust 2008. ušao je u istoriju našeg sporta. Srbija se upisala među osvajače olimpijskih medalja, a prvu joj je doneo plivač Milorad Čavić.

U nezaboravnom finalu na 100 metara delfin stilom u Pekingu zlato mu je izmaklo za jednu stotinku.

Ta trka će, nesumnjivo, biti jedna od onih koje će se večito prepričavati, jer niko neće moći da izbriše sumnju da li je Majkl Felps tada zaista i pobedio.

Maštali ste da osvojite olimpijsku medalju. Kako izgleda kada se ostvari takav san?

S jedne strane sada mi je mnogo lakše i lepše, a s druge sam prazan, jer sam ostvario ono što mi je oduvek bila želja. Književnik Oskar Vajld je kazao da postoje dve tragedije u životu čoveka: prva je kada dobije ono što se želi, a druga kada to ne dobije. Predstoji mi da postavim novi cilj i stvorim novu viziju. Za ove Olimpijske igre sam trenirao svakog drugog dana po sedam sati, a između toga po tri i po i zato mi je sada potreban odmor. Prija mi kada mi na ulici traže autogram ili hoće da se slikaju sa mnom, jer znam da su to oni koji su navijali za mene. Ali, to i opterećuje. Voleo bih da mogu da izađem negde i da ne brinem da li će neki moj postupak ili gest da bude protumačen na loš način. Mislim da to nisam zaslužio, ali... Idem u Švedsku da se odmorim, a onda od 1. oktobra ponovo počinjem da treniram.

Gde ćete se pripremati?

Ovde, u Srbiji. Zahvalan sam Srbiji što ću dobiti stan u Beogradu, mada ću morati malo da pričekam. O njemu se, mada ga nisam tražio, priča već pet godina. Ali znam da to nije lako sprovesti u delo. Želim da Srbiji donesem medalju kao zvanični stanovnik Beograda. S vremena na vreme, ići ću u Italiju ili Švajcarsku da proverim u kakvoj sam formi. Ako u decembru na Evropskom prvenstvu ne osvojim medalju to će značiti da mi Srbija, što se tiče plivanja, nije obezbedila odgovarajuće uslove. Želim da joj donesem medalju, dokazao sam da to i mogu, a ako se to ne desi znači da nisam imao odgovarajuće uslove.

Iduće godine je Svetsko prvenstvo u Rimu na kome će, kako je najavio, da pliva i Felps. Šta očekujete od novog obračuna s njim?

Još jednu trku kakva je bila u Pekingu. Naravno, pod uslovom da se dobro pripremim.

Da li je Vaš finiš na Olimpijskim igrama mogao da bude bolji?

Ne postoji savršena trka, pa zato uvek može bolje. Možda je trebalo više da savijem glavu... Ali, kada bih tako razmišljao to me nikuda ne bi odvelo. Treba znati da u poslednjih deset metara ponestane kiseonika, noge otkažu, celo telo utrne... Želeo sam da uđem u istoriju Srbije tako što ću da joj donesem medalju, a zahvaljujući toj trci s Felpsom mislim da sam ušao i u opštu olimpijsku istoriju. Možda je prerano da se govori o tome, ali o Felpsovom rekordu od osam zlatnih medalja na jednim olimpijskim igrama pričaće se uvek. I u toj priči će biti njegova trka za sedmu medalju u kojoj, možda, i nije pobedio. Ja sam priznao poraz, verujem zvaničnom rezultatu, ali polemike oko takvih trka nikada ne jenjavaju.

Vi ste na 100 slobodno plivali odlično, ali ste odustali da biste se sačuvali za 100 delfin. Kako je moguće da Felps učestvuje u duplo više trka od najboljih plivača i da pobeđuje? Ima li objašnjenja za to čudo?

I među plivačima ima onih kojima nije jasno kako je to moguće. Čak i neki šampioni smatraju da tu nešto ima. Međutim, Felps je posle svake trke proveravan i nikada ništa nije otkriveno. On je, izgleda, pet generacija ispred svog vremena. Kao što je to bio i Mark Spic, kad je u Minhenu 1972. osvojio sedam zlatnih medalja.

Kakvi su odjeci u SAD posle olimpijskog finala na 100 metara delfin stilom?

Ima Amerikanaca koji ne mogu da shvate kako neko ko je rođen u Americi, tamo trenira i živi može da se takmiči za drugu zemlju, mada ja nisam jedini takav slučaj. Na primer, moj prvi trener Dejv Salo je trenirao Tunišanina Melulija koji je osvojio olimpijsko zlato na 1500 metara. Ali to nikome u Americi ne smeta, verovatno zato što nije ugrozio američki san u koji Felpsovih osam olimpijskih zlata sigurno spada.

Ovo su Vam treće olimpijske igre. U Sidneju 2000. ste kao šesnaestogodišnjak bili premladi, u Atini 2004. ste zbog malera s kupaćim kostimom postigli neuporedivo manje nego što ste mogli. Kako ste izdržali do Pekinga?

Posle Atine sam mislio da sam završio karijeru. Bolela su me leđa, pa sam se bojao za svoje zdravlje. Posle tri-četiri meseca pao sam u krizu identiteta. Pomogao mi je prijatelj koji je nekada bio plivač. Pričao mi je sa strašću o plivanju, o druženju među plivačima i ponovo se u meni probudila želja da plivam. Mozak je bio odustao, ali srce nije. Razmišljao sam o svemu što nisam postigao i tada mi se pojavila vizija koja me je držala sve ovo vreme.

Ivan Cvetković

-------------------------------------------------------------

Raznovrsna „pomoć” plivanja našem sportu

Za to što ćemo se za sva vremena ponositi Čavićem i, posebno, njegovom olimpijskom medaljom, najzaslužniji je Petar Popović, naš nekadašnji plivački šampion i dugogodišnji direktor Plivačkog kluba Partizan. Još dok je sadašnji olimpijski vicešampion i evropski prvak bio pionir otkrio je da se radi o vanserijskom talentu i sve ove godine verovao je u njega i pomagao mu.

– Nadam se da će zahvaljujući Čavićevim uspesima naše plivanje da dobije bolje uslove. Sadašnji su za plivački srednji vek. Pored toga, u Beogradu imamo dva i po bazena koja služe svojoj nameni. Nešto je bolje u Vojvodini, naročito u Zrenjaninu. Mislim da su dobri rezultati koje imamo u juniorskoj konkurenciji, tu konkretno mislim na Lenđera i Silađija, jedna od Čavićevih zasluga. Plivanje je, sticajem okolnosti, kod nas zaslužno i za razvoj drugih sportova. Eto, Ana Ivanović je naučila da igra tenis u praznom plivalištu. Bazen u Košutnjaku je bio idealan za bacače kugle, jer su bacali iz onog dubljeg dela, pa im se kugla sama vraćala i nisu morali da idu po nju – našalio se Popović.