Bujdina „Modra krv”

Roman „Modra krv”, za koji je Jurij Bujda u Rusiji dobio „Nagradu čitalaca” i koji je inspirisan pričom o životu sovjetske glumice Valentine Karavajeve, novo je izdanje „Geopoetike”.

Glavna junakinja romana je Ida Zmojro, koja se kao i Karavajeva proslavila četrdesetih godina dvadesetog veka, a zatim je kao i njen prototip u stvarnom životu, doživela saobraćajnu nesreću u kojoj je zadobila velik ožiljak na licu, zbog čega je njena karijera prekinuta. Zbog udaje za stranca, čak i nakon što je taj brak okončan, bio joj je zabranjen povratak u Moskvu, pa je proterana u provincijski gradić Višnji Voločok (Čudov u romanu), u kojem je provela ostatak života, pričajući svom Petku, dečaku iz Čudova, čudesne priče o istoriji grada i sopstvenoj prošlosti, igrajući za njega svoje neodigrane velike uloge, ali i svoju najveću ulogu na kraju života sprovodeći „Strašni sud umetnika nad samim sobom”.

„Vrela crvena krv pomućuje pamet, stvara slike i ideje, a ponekad dovodi i do ludila. Modra krv pak je majstorstvo, to je uzdržanost, to je račun, to je ono što prisiljava umetnika da kritički pogleda na svoje delo, da ukloni suvišno i doda neophodno. Modra krv – to je Strašni sud umetnika nad samim sobom”, odlomak je iz romana.

„Jurij Bujda se često poredi sa magičnim realistima Latinske Amerike. U svom odmerenom, sažetom stilu, Bujda stvara naizgled imaginarni univerzum. Devojčice zvane ’golubice’ marširaju u pogrebnim povorkama sa pticama u rukama; u zgradi koja se zove ’Afrika’ slučajno uzidan sat svakog jutra zvoni u tri, a lokalni policajac Paratov ispija svoju uobičajenu duplu dozu votke. Malo je autora koji uspevaju da prenesu stvarnost na način na koji to čini Jurij Bujda”, kaže jedan britanski kritičar.