Američki finiš

Od našeg specijalnog izveštača
Venecija, Lido – Sam finiš festivalske konkurencije poveren je američkim filmovima koji se jedan za drugim prikazuju u poslednja dva dana.

I dok se stilski veoma zanimljivi antiholivudski film „Rejčelino venčanje” Džonatana Demija može uvrstiti među favorite za nagrade, to se ne može baš reći za dvočasovno delo „Ključari bola” („Hurt Locker”), ugledne holivudske rediteljke Ketrin Bigelou, poznate po svojim „mačo” filmovima.

„Ključari bola” je ratni film koji hronološki prati čitav jedan vojni rok američkih vojnika u Iraku, specijalista za razminiranje nagaznih mina, deaktiviranje bombaša-samoubica i auto-bombi, u čemu ponekad uspeju a ponekad ginu. Film je, naravno, sam po sebi superiorno zanatski realizovan, dinamičan je i uzbudljiv, no onda sledi ono veliko ali. Naime, problem „Ključara bola” je u tome što je politički krajnje simplifikovan, postoje samo dobri momci – američki vojnici i loši momci – Iračani koji su loši i za svoje sunarodnike. Ni junaci filma ni sama autorka ne razbijaju glavu bar ovlašnom problematizacijom smisla i cilja iračkog rata kao što su to činili, recimo, Brajan de Palma u filmu „Redukovano” ili Pol Hedžis u „Dolini Elaha”. Poređenje nije slučajno, jer film Bigelouove veoma podseća na ova filmska dela, osim što je sve u njemu dato iz vizure američkih superheroja, koji tamo u Iraku i ginu. 

Bolji i snažniji utisak ostavlja novi film Darena Aranofskog „Rvač” u kojem glavne uloge tumače izvrstan Miki Rurk, Marisa Tomej i Ivan Rejčel Vud. Aranofski se sada opredeljuje za sportsku dramu (scenario Robert Sigel), priču o bivšem veoma uspešnom rvaču (Rurk), čoveku koji je 20 godina posle poslednjeg meča prava ruina, koji pokušava da zakrpi delove rašivenog života. Obnavlja odnos sa zanemarenom ćerkom, događa mu se i romansa, a iz svega toga ponovo se rađa njegova zavisnost od sporta i velika sportska strast koja ga nagoni da se vrati ringu. Ukoliko vam se učini da je pred vama još jedna od verzija „Rokija”, nećete sasvim pogrešiti. Ima mnogo asocijacija na to, osim što je film Aranofskog i stilski i glumački uzbudljiv i što je Rurk klasa za Stalonea.

Za sam takmičarski kraj ostavljen je i četvrti italijanski film – „Seme razdora” Papija Korsikata, koji je od one vrste komercijalnih dela za laku i brzu upotrebu na domaćem tržištu i za brzi zaborav.

Za trajno, istorijsko pamćenje, valja zahvaliti legendarnoj francuskoj rediteljki Anjes Vardi i njenom raskošnom autobiografskom dugometražnom dokumentarnom filmu „Anjesine plaže” (van konkurencije), koji je na Lidu osvojio tople aplauze. U dva sata elegantne dokumentarne igre sve je sabrano: i Vardino detinjstvo, pripadništvo ranom francuskom „novom talasu”, njen feminizam, brak i drugarstvo sa rediteljem Žakom Demijem. Anjes Varda je duhoviti, ogromnim znanjem i iskustvom potkovani vodič kroz vlastiti život, karijeru, prijateljstvo sa Endijem Vorholom, Džimijem Morisonom, Koktoom, Godarom, sa običnim svetom, svojim komšijama koji su statirali u njenim filmovima i kroz sopstveni brak. Izvrstan, dragocen film još uvek živahne i vrcave, osamdesetogodišnje umetnice.