Амерички финиш

Од нашег специјалног извештача
Венеција, Лидо – Сам финиш фестивалске конкуренције поверен је америчким филмовима који се један за другим приказују у последња два дана.

И док се стилски веома занимљиви антихоливудски филм „Рејчелино венчање” Џонатана Демија може уврстити међу фаворите за награде, то се не може баш рећи за двочасовно дело „Кључари бола” („Hurt Locker”), угледне холивудске редитељке Кетрин Бигелоу, познате по својим „мачо” филмовима.

„Кључари бола” је ратни филм који хронолошки прати читав један војни рок америчких војника у Ираку, специјалиста за разминирање нагазних мина, деактивирање бомбаша-самоубица и ауто-бомби, у чему понекад успеју а понекад гину. Филм је, наравно, сам по себи супериорно занатски реализован, динамичан је и узбудљив, но онда следи оно велико али. Наиме, проблем „Кључара бола” је у томе што је политички крајње симплификован, постоје само добри момци – амерички војници и лоши момци – Ирачани који су лоши и за своје сународнике. Ни јунаци филма ни сама ауторка не разбијају главу бар овлашном проблематизацијом смисла и циља ирачког рата као што су то чинили, рецимо, Брајан де Палма у филму „Редуковано” или Пол Хеџис у „Долини Елаха”. Поређење није случајно, јер филм Бигелоуове веома подсећа на ова филмска дела, осим што је све у њему дато из визуре америчких суперхероја, који тамо у Ираку и гину. 

Бољи и снажнији утисак оставља нови филм Дарена Аранофског „Рвач” у којем главне улоге тумаче изврстан Мики Рурк, Мариса Томеј и Иван Рејчел Вуд. Аранофски се сада опредељује за спортску драму (сценарио Роберт Сигел), причу о бившем веома успешном рвачу (Рурк), човеку који је 20 година после последњег меча права руина, који покушава да закрпи делове рашивеног живота. Обнавља однос са занемареном ћерком, догађа му се и романса, а из свега тога поново се рађа његова зависност од спорта и велика спортска страст која га нагони да се врати рингу. Уколико вам се учини да је пред вама још једна од верзија „Рокија”, нећете сасвим погрешити. Има много асоцијација на то, осим што је филм Аранофског и стилски и глумачки узбудљив и што је Рурк класа за Сталонеа.

За сам такмичарски крај остављен је и четврти италијански филм – „Семе раздора” Папија Корсиката, који је од оне врсте комерцијалних дела за лаку и брзу употребу на домаћем тржишту и за брзи заборав.

За трајно, историјско памћење, ваља захвалити легендарној француској редитељки Ањес Варди и њеном раскошном аутобиографском дугометражном документарном филму „Ањесине плаже” (ван конкуренције), који је на Лиду освојио топле аплаузе. У два сата елегантне документарне игре све је сабрано: и Вардино детињство, припадништво раном француском „новом таласу”, њен феминизам, брак и другарство са редитељем Жаком Демијем. Ањес Варда је духовити, огромним знањем и искуством потковани водич кроз властити живот, каријеру, пријатељство са Ендијем Ворхолом, Џимијем Морисоном, Коктоом, Годаром, са обичним светом, својим комшијама који су статирали у њеним филмовима и кроз сопствени брак. Изврстан, драгоцен филм још увек живахне и врцаве, осамдесетогодишње уметнице.