Krvavac u ratnoj džungli

Vrbas – Ostvaruju se dečački snovi Vrbašanina Milivoja Krvavca da vidi i doživi ambijent neistraženih prašuma, da upozna i prouči što više retkih životinjskih i biljnih vrsta. Ovaj dvadesetpetogodišnji apsolvent Departmana za biologiju i ekologiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu do sada je učestvovao u nekoliko međunarodnih ekspedicija i istraživačkih projekata u oblasti ekologije i zaštite životne sredine na južnoameričkom i azijskom kontinentu.

Nedavno je tri meseca proveo u tropskim kišnim šumama Šri Lanke i južne Indije, radeći kao asistent na istraživanju života vodozemaca. Tamo je boravio kao član naučne ekipe Internacionalne organizacije za zaštitu kišnih šuma, koja brine o obnovi tamošnjih ekosistema nakon što je to područje pogođeno cunamijem. Tokom minule tri godine, proučavajući retke i ugrožene životinjske vrste i njihova staništa, boravio je u amazonskoj Kolumbiji, Maleziji i Tajlandu, gde se, ističe, suočavao i sa nizom opasnosti i neprijatnosti.

– Već prvog dana boravka u ratom zahvaćenoj Šri Lanki policija me je privela, pošto sam u jednom muslimanskom naselju u džungli fotografisao železničku stanicu ne znajući da se ona smatra potencijalnom metom Tamilskih tigrova. Pušten sam tek kada su se uverili da nisam nikakav špijun, čemu je prethodilo dugotrajno ispitivanje, a intervenisali su i iz istraživačkog instituta na čiji poziv sam i došao u tu ostrvsku zemlju. Policijski inspektori su mi tom prilikom preporučili da bi za mene najbolje bilo da ubuduće fotografišem „isključivo u džungli“ i da izbegavam javna mesta – priča za naš list Milivoje Krvavac.

Ovaj nadareni student, entuzijasta i zaljubljenik u prirodu, imao je, pored ostalog, i priliku da u tamošnjim kišnim šumama vidi preostala staništa različitih vodozemaca. Za članove ekspedicije, naglašava, bilo je iznenađenje kada su otkrili dve vrste žaba, dužine oko jednog centimetra, potpuno nepoznate za nauku. Objašnjavajući zašto se opredelio da stiče saznanja „na licu mesta“, u predelima od kojih i najveći avanturisti zaziru, Milivoje kaže:

– Istraživački izazov bio je jači od svih prepreka i opasnosti, pa mi nije smetalo ni što sam se sve vreme hranio uglavnom pirinčem, dnevno pešačio i više od 30 kilometara, što sam gotovo sto noći zaredom spavao na otvorenom, pod krošnjama džinovskih tropskih stabala, začepljenih ušiju i zatvorenih usta, kako bih se zaštitio od raznih insekata. Izdržao sam i pijavice, komarce, stomačne infekcije... Vratio sam se u Vrbas prilično iscrpljen, sa vidnim tragovima uboda insekata po celom telu, ali prebogat iskustvima.