Крвавац у ратној џунгли

Врбас – Остварују се дечачки снови Врбашанина Миливоја Крвавца да види и доживи амбијент неистражених прашума, да упозна и проучи што више ретких животињских и биљних врста. Овај двадесетпетогодишњи апсолвент Департмана за биологију и екологију Природно-математичког факултета у Новом Саду до сада је учествовао у неколико међународних експедиција и истраживачких пројеката у области екологије и заштите животне средине на јужноамеричком и азијском континенту.

Недавно је три месеца провео у тропским кишним шумама Шри Ланке и јужне Индије, радећи као асистент на истраживању живота водоземаца. Тамо је боравио као члан научне екипе Интернационалне организације за заштиту кишних шума, која брине о обнови тамошњих екосистема након што је то подручје погођено цунамијем. Током минуле три године, проучавајући ретке и угрожене животињске врсте и њихова станишта, боравио је у амазонској Колумбији, Малезији и Тајланду, где се, истиче, суочавао и са низом опасности и непријатности.

– Већ првог дана боравка у ратом захваћеној Шри Ланки полиција ме је привела, пошто сам у једном муслиманском насељу у џунгли фотографисао железничку станицу не знајући да се она сматра потенцијалном метом Тамилских тигрова. Пуштен сам тек када су се уверили да нисам никакав шпијун, чему је претходило дуготрајно испитивање, а интервенисали су и из истраживачког института на чији позив сам и дошао у ту острвску земљу. Полицијски инспектори су ми том приликом препоручили да би за мене најбоље било да убудуће фотографишем „искључиво у џунгли“ и да избегавам јавна места – прича за наш лист Миливоје Крвавац.

Овај надарени студент, ентузијаста и заљубљеник у природу, имао је, поред осталог, и прилику да у тамошњим кишним шумама види преостала станишта различитих водоземаца. За чланове експедиције, наглашава, било је изненађење када су открили две врсте жаба, дужине око једног центиметра, потпуно непознате за науку. Објашњавајући зашто се определио да стиче сазнања „на лицу места“, у пределима од којих и највећи авантуристи зазиру, Миливоје каже:

– Истраживачки изазов био је јачи од свих препрека и опасности, па ми није сметало ни што сам се све време хранио углавном пиринчем, дневно пешачио и више од 30 километара, што сам готово сто ноћи заредом спавао на отвореном, под крошњама џиновских тропских стабала, зачепљених ушију и затворених уста, како бих се заштитио од разних инсеката. Издржао сам и пијавице, комарце, стомачне инфекције... Вратио сам се у Врбас прилично исцрпљен, са видним траговима убода инсеката по целом телу, али пребогат искуствима.