Sećanje na Dadu Vujasinović

Broj godina od vesti o smrti Dade Vujasinović se povećava, a meni svake godine u to vreme oživi u sećanju slika na Dadu iz školske klupe, drugi red do zida.

Bili smo generacija usmerenog obrazovanja, tako da smo posle osmog razreda svi prešli u Medicinsku školu „Nada Dimić”, gde je naša OŠ „Radoje Domanović” dobila mesto za nastavak dvogodišnjeg školovanja. U prvom razredu tog nastavka smo svi bili u istim odeljenjima kao u osnovnoj, a u drugom smo birali smer, da bismo se koliko-toliko približili budućem izboru. Ja sam izabrala društveni smer, pošto sam volela da čitam i pišem. Tako sam se obrela s Dadom u istom odeljenju. Tu su bili i genijalni Zoran Mamula, Zoran Bacić, Tanja Nježić.

Dan posle Titove smrti došli smo u školu. Neki su bili tužni, uglavnom smo ćutali, čekali da saznamo da li ćemo gubiti časove, potajno se nadali, a Dada je plakala, suze ronila, jecala... Gledali smo je iznenađeno. Malo smo se i stideli što i mi ne tugujemo toliko.

Kada se pojavila kao novinar koji se bavi istraživanjem i izveštava s ratnih područja, tekstove koje je pisala nisam mogla da povežem s Dadom iz drugog reda do zida, „štreberkom” koja je prihvatala samo najbolje ocene. Njena hrabrost ostavljala me je bez teksta, strepela sam da bi moglo nešto loše da joj se dogodi. I dogodilo se.

Nadam se da ona i Mamula pišu neke nebeske novine i uređuju neki nebeski radio.

Pozdrav za generaciju usmerenog obrazovanja koja nije znala ni šta upisuje niti šta će biti „kad poraste”, ali je, bez obzira na to, iznedrila prave profesionalce, čime god su se oni bavili.

Vesna Hinić,
Beograd