Сећање на Даду Вујасиновић

Број година од вести о смрти Даде Вујасиновић се повећава, а мени сваке године у то време оживи у сећању слика на Даду из школске клупе, други ред до зида.

Били смо генерација усмереног образовања, тако да смо после осмог разреда сви прешли у Медицинску школу „Нада Димић”, где је наша ОШ „Радоје Домановић” добила место за наставак двогодишњег школовања. У првом разреду тог наставка смо сви били у истим одељењима као у основној, а у другом смо бирали смер, да бисмо се колико-толико приближили будућем избору. Ја сам изабрала друштвени смер, пошто сам волела да читам и пишем. Тако сам се обрела с Дадом у истом одељењу. Ту су били и генијални Зоран Мамула, Зоран Бацић, Тања Њежић.

Дан после Титове смрти дошли смо у школу. Неки су били тужни, углавном смо ћутали, чекали да сазнамо да ли ћемо губити часове, потајно се надали, а Дада је плакала, сузе ронила, јецала... Гледали смо је изненађено. Мало смо се и стидели што и ми не тугујемо толико.

Када се појавила као новинар који се бави истраживањем и извештава с ратних подручја, текстове које је писала нисам могла да повежем с Дадом из другог реда до зида, „штреберком” која је прихватала само најбоље оцене. Њена храброст остављала ме је без текста, стрепела сам да би могло нешто лоше да јој се догоди. И догодило се.

Надам се да она и Мамула пишу неке небеске новине и уређују неки небески радио.

Поздрав за генерацију усмереног образовања која није знала ни шта уписује нити шта ће бити „кад порасте”, али је, без обзира на то, изнедрила праве професионалце, чиме год су се они бавили.

Весна Хинић,
Београд