Majčino pismo.

Vojo sine,

...Vreme i prilike veoma su ozbiljni. Lako može sve na lepo proći, ali ako Bog rekne i mora se napred, onda znaš šta te čeka. Čeka te vrlo svetla dužnost, čeka te slava u svakom pogledu, bilo da padneš za otadžbinu, bilo da se časno, ali samo časno vratiš. Ti ćeš potpuno pojmiti šta je to časnost. Bio si uvek hladan i odmeren, takav treba i tamo da budeš. Vele ljudi da je prvoga dana pomalo uzbuđenja, a posle nastane potpuna ravnodušnost. Tebe i prvoga dana treba ta ravnodušnost da ne napušta.

Jednom se mre, predstavi ti sebi sliku – da si vedrim čelom bio svud, svuda kao čelik, svuda gledao ravnodušno strašnoj smrti u oči, pa ili-ili. Ti znaš da je srce tvoje majke veoma trošno, ti znaš šta bi mene satrlo, a šta bi mi srce okrepilo i krila mu dalo. Prema tome se vladaj. Tvoja će se majka kao i do sada Bogu moliti da te sačuva, majčina duša će svoje čedo da prati i štiti, ne toliko od kuršuma, koliko od nečasnosti i rđava prijateljska uticaja. Ja ti ne mogu sve da naređam, znam samo da treba da budeš hrabar. Nas sve zdrave ostavljaš. O tome ne brini. Samo o sebi vodi računa, a ja ću se moliti Bogu, koliko da te čuva, tri puta više da ti hrabrosti i častoljublja pokloni. Primi mnogo i mnogo pozdrava od sviju (iako svi spavaju). Najviše te pozdravlja tvoja do sada srećna Majka, piše Bosiljka Bosa Pavlović, sinu, pukovniku Vojislavu St. Pavloviću u pismu nađenom među hartijama u vojničkom sanduku, posle njegove smrti. O pismu je zabelešku ostavio Milenko Stojanović u primerku lista „Politika” od 14. aprila 1929. godine, kada je Bosiljka počinula. Nju opisuje kao jednu od onih starih srpskih žena koje ne samo da su celog života nosile narodnu srpsku nošnju nego su uistinu volele svoj narod i u odanosti i službi otadžbini vaspitavale svoju decu.

„U ratove za oslobođenje i nezavisnost ova majka nije ispraćala svoju decu (a imala je pet sinova i jednu kćer) suzama i strahom, već ih je materinski savetovala da čuvaju svoje ime i čast. Ipak, kao svaka majka, želela da joj se sin živ vrati iz rata, ali samo svetla, neokaljana obraza, jer su čast i dužnost prema zemlji za nju su bile vrednosti važnije od života”, istakao je autor članka. Navodi i da je Bosiljka poreklom bila od najstarije kćeri vožda Karađorđa, Save, i baba čuvene slikarke Milene Pavlović Barili, a o kakvom je rodoljublju vaspitavala svoju decu, pokazuje i da je njena kći Danica, Milenina majka, poklonila svojim sugrađanina celokupnu zbirku slika velike slikarke i rodnu kuću u Požarevcu, podseća Stojanović i navodi da, majka sina, iz Velikog rata, nije dočekala. Pukovnik Vojislav St. Pavlović poginuo je na Solunskom frontu, prilikom jednog opasnog izviđanja u koje nije morao ići.

Ali baš zato što je znao da je to izviđanje opasno, on nije hteo nekog drugog da odredi, već je lično pošao i tako sebe izložio smrtnoj opasnosti, napominje Stojanović, te dalje navodi da su njegovom pogrebu prisustvovali i predstavnici savezničkih misija, a njegovu sablju, kao simbol velikog junaka, odneli za jedan od svojih muzeja da je pokazuju i pričaju o junaštvu i žrtvama naših boraca na Solunskom frontu.

Odali su mu priznanje ne samo zvanična lica armije, nego i njegovi saborci, vojnici i oficiri, koji su bili najviše tužni i žalosni, jer su svoga starešinu i cenili i voleli. To što se nije od njih odvajao još od balkanskih ratova, već je sve vreme provodio u rovu, u prvoj borbenoj liniji deleći sve teškoće, patnje i opasnosti sa običnim borcima, oni su visoko cenili, i priznavali pukovniku Pavloviću, da je stvarni junak i istinski rodoljub, napisao je Milenko Stojanović, a prenela „Politika” 1929. godine.