Novi život Milovanovića vile

Užice – Seljani nevelike Ribaševine u užičkom kraju zvali su je Milovanovića vila, po slikaru srpske Vrhovne komande u Velikom ratu Mihailu Milovanoviću. On je ovo zdanje osobene lepote podigao 1930. godine u svom zavičaju, ne sluteći da će kuću koristiti samo deceniju. U Drugom svetskom ratu, na izdisaju Užičke republike 1941. godine, partizani su ga bez dokaza optužili i streljali zbog navodne špijunaže.

Dugo zatim vila je propadala i bila prepuštena zaboravu, da bi se naposletku pre neku godinu i srušila. Grad Užice od 2025. godine, uz podršku Ministarstva kulture, sa željom da ovo mesto oživi kao stecište umetnika, počeo je izgradnju replike Milovanovića vile.

Taj novi početak nekadašnjeg zdanja prilika je za podsećanje na sudbinu Mihaila Milovanovića (1879–1941), prvog akademskog umetnika koga je dao užički kraj. Iz rodne Ribaševine on je u prvoj deceniji 20. veka došao u Beograd u potrazi za bilo kakvim poslom. Onda je nekako stigao u Minhen, gde je iskazavši nesvakidašnji slikarski i vajarski dar uspeo da završi umetničku akademiju.

U svetu je Mihailo bio blizak impresionizmu i secesiji, ali je stvaralaštvo uglavnom bojio duhom realizma. Tada se usavršavao i u Pragu, gde je upoznao buduću suprugu Valu Salaškovu. Vratio se potom iz sveta da vojuje za otadžbinu u balkanskim ratovima, zatim i u Velikom ratu. Bio je borac Drinske divizije, prošao albansku golgotu, pa zatim ratni slikar Vrhovne komande srpske vojske.

Portretisao je kralja Petra, regenta Aleksandra, srpske vojvode i generale, francuske i engleske oficire, članice medicinskih misija iz sveta. Deo tih slika danas je sačuvan u zbirci Vojnog muzeja u Beogradu.

Nakon Velikog rata Milovanovićeva karijera je u usponu, njegove izložbe su prvorazredni kulturni događaj u prestonici. Na tadašnjoj izložbi u Parizu učestvovao je sa dva portreta: kralja Aleksandra i vojvode Mišića. Vešt u kamenorezačkom zanatu umešno je pravio skulpture i spomenike, nekoliko gradova u Srbiji i danas ima spomen-obeležja ratnicima koja je stvorio. U to međuratno doba stigao je da napiše i jedan roman. Tridesetih se doselio sa porodicom u rodni kraj, gde je napravio raskošnu vilu sa ateljeom, gde stvara i dela s prizorima iz seoskog života.

A kad su nastupila stradanja u Drugom svetskom ratu, poznatog slikara su ni krivog, ni dužnog, pod lažnom optužbom da je izdajnik, partizani odveli i streljali u Užicu u kasnu jesen 1941. godine. Valjda se zato dugo posle rata o njegovom stvaralaštvu ćutalo po nalogu vlasti, da bi tek devedesetih počela da izlazi istina o Mihailu Milovanoviću. On je početkom ovog milenijuma sudski rehabilitovan uz obrazloženje da je pogubljen iz ideoloških i političkih razloga. Objavljen je Milovanovićev životopis iz pera Đorđa Pilčevića, u Užicu otkrivena spomen-bista Mihailu, otvoren njegov legat u muzeju.

Ali Milovanovića vila u Ribaševini ostala je i tada zaboravljena, nedopustivo prepuštena propadanju, sklona padu. Pre deceniju i po upozorili smo na to tekstom u „Politici”, navodeći da je reč o predratnom arhitektonskom zdanju za ponos u kojem je nekad bio slikarev atelje, kao i prvi klavir na ovom području.

Već tada zidovi vile sasvim su se osuli, prozori bili razvaljeni, plafon svaljen, krov obrušen. A te 2011. nalazila se, i tako dotrajala, na spisku evidentiranih spomenika kulture.

Od tada prolazile su godine bez ikakve akcije oko vile, zbog čega se ruinirano zdanje najednom srušilo. Kada je 2024. godine Užice bilo nacionalna prestonica kulture pojavila se najava obnove Milovanovića vile kao budućeg likovnog centra. U te radove, po projektu nastalom u saradnji sa kraljevačkim Zavodom za zaštitu spomenika kulture, stupilo se prošle godine i nikla je na istom mestu građevina nalik nekadašnjoj.

Poslovi su već poodmakli, upravo rade moleri i fasaderi. Po izjavi Miloša Milivojevića, direktora JP „Užice razvoj”, svi građevinski radovi trebalo bi da budu završeni početkom maja (grad je obezbedio vodosnabdevanje za objekat i za još 15 seoskih domaćinstava, kao i pristupnu saobraćajnicu). Kako najavljuju, ovo će biti mesto gde će se okupljati stvaraoci i organizovati kulturni programi, u znak sećanja na prvog akademskog umetnika užičkog kraja.