Generacija smrti vodi bitku protiv života

Najjači si mali, kralj, car, mega kill, 8 killova, bata ima dobar skor... Ovo su samo neki od komentara podrške na društvenim mrežama trinaestogodišnjem K. K. koji je juče izvršio masakr u beogradskoj školi. Poruke zbog kojih možemo samo da se zapitamo da li današnja deca rastu u monstrume, šta rade roditelji i može li se uopšte pronaći rešenje za generacije koje već odavno svojevoljno idu u bespuće i postaju samo nemilosrdna rulja - četvrti stalež odgajan pod neonskim svetlom metropola, uz tihi šum računara i trepćuće ekrane svojih sokoćala.

I bilo je samo pitanje vremena kada će u mračnim sobama stasati generacija nesposobna za život, komunikaciju i bilo kakvo osećanje. Generacija koja će povesti konačnu bitku protiv svega što je ljudsko, prvo u sebi, a kasnije i šire i na kraju kao vrhunac svega, bitku protiv samog života, smisla i postojanja.

I evo, tu je, iako smo naivno pomislili da imamo nekakav kolektivni imunitet na destrukciju koja nam se promoviše sa svih strana. Sada nam ostaje samo da se pitamo da li je ovo najgore što se dogodilo? Hoće li uslediti nešto još gore? Hoće li ovakvi događaji postati naša svakodnevnica?

Školski sistem kao izvor destrukcije

Školski sistem je nastao krajem 18. veka kako bi se stvorila kvalifikovana radna snaga posle industrijske revolucije. Dakle, kako bi se stvorile generacije koje će služiti nekom i nečemu. Danas, tehnologija je napredovala, ali nemojte da nas to zavara. Čovek i dalje funkcioniše po zakonitostima koje su iste kao onog dana kada je našao svoje prvo sklonište u hladovini pećine.

Školovanje kakvo poznajemo i na kakvo smo navikli odavno je izgubilo smisao. Škole su postale privremeno svratište siročića koji imaju roditelje, ali ih u suštini nemaju, niti ovi znaju šta će sa sopstvenom decom. Zapravo, ponekad deluje da ne znaju ni šta će sa sobom. Danas, školski sistem postoji da stvara rulju koja će imati oblikovan način razmišljanja ili koja neće razmišljati uopšte. U svakom slučaju, poslužiće nečijem interesu.

Dati izbor i slobodu biću koje nije ni zrelo ni svesno i izjednačiti ga po pravima sa roditeljem, nastavnikom ili odraslim čovekom, a sve to bez odgovornosti, samo je jedan od egzotičnih eksperimenata koji se danas sprovode u nadi da će se pred nama saviti nesalomivi zakon prirode.

Slom civilizacije

Posle masakra u školi, širom društvenih mreža pojavili su se komentari kakve može da smisli samo bezosećajni um bića koje smatramo nevinim i najnaivnijim na svetu, a odavno je zapravo pretvoren u zombija vrednosti koje više nikome od nas nisu poznate. Razgovor su zamenile poruke, emocije emotikoni, prijatelje lajkovi. Oni za drugo i ne znaju.

Pitanje je samo dana kada će slova, pismenost i jezik zameniti emodžiji, pa će slom jedne civilizacije kakav i inače gledamo na celoj planeti biti potpun.

Nesalomivi zakon prirode

Muškarac sa mačem u ruci kao zaštitnik, otac, domaćin i žena sa detetom na dojci – drevni simboli života i ljudske rase. Priroda funkcioniše po svojim jasnim zakonima, ne po volji bilo kakvih izmišljenih vrednosti koje je čovek sve više odrođen od nje uspostavio, pa čak i nametnuo.

Svako suprotstavljanje zakonu po kome funkcioniše život neminovno vodi u suprotnom pravcu.

Ono što Špengler naziva propašću civilizacije ili Frojd zaokretom od nagona života prema nagonu smrti, Erosa prema Tanatosu, uveliko se već odvija pred našim očima. Propast je opšta i potpuna i smer u kom ide čitav svet je nepromenljiv.

Individualno je moguće nešto promeniti i sačuvati sebe i ljude do kojih nam je stalo. Kako?

Znate li da oni koji su izmislili društvene mreže, računare i kompjuterske programe ne daju svojoj deci da ih koriste? Možete li malom detetu objasniti da ne dira utičnicu struje tako što ćete mu održati predavanje o Amperovom zakonu ili ćete ga oštro upozoriti, viknuti, pa čak i udariti ne bi li ga spasli?

Tamo gde vaspitanje u kući zakasni, nekada su intervenisali učitelji i nastavnici koji su bili autoritet, strah i trepet... Vremenom su oni postali gubitnici i kome onda da budu uzor? Postali su glineni golubovi za mala razmažena, neiživljena derišta koja su naučena da moraju dobiti sve i odmah.

A odgovornost? Odgovornost po već ustaljenom običaju ne snosi niko - deca su premlada, roditelji nezreli, zakon ne reguliše... Tamo gde nema nikakve odgovornosti i oštrih sankcija, eto beslovesne rulje.

I nisu krivi programi, društvene mreže, emisije, vremena, kriza, vrednosti i ostale apstrakcije. To je laž i samo izgovor za sopstvene individualne promašaje. Izgovor za izbegavanje odgovornosti za porodicu, roditelje, decu, prijatelje, za svoje izbore i za svoju sudbinu. Večito izbegavanje odgovornosti.

Tamo gde vaspitanje zakasni, potrebne su vaspitne... Batina je iz raja izašla... Ko se tuče, taj se voli...

Ali pre nego što pogledamo decu, moramo pogledati sebe... I retko ko će biti iskren, nastaviće da laže sebe...

A deca... Ona su samo naše ogledalo...