Nepredvidljivi ubilački pohodi

U većini slučajeva masakr traje od dva do pet minuta i završava se pre dolaska policije, strada više od osam osoba u minuti, a izvršioci nose tri komada oružja. Ovo nije opis krvavog pira K. K. (13), izvršenog u sredu u beogradskoj OŠ „Vladislav Ribnikar”, već su to podaci iz ranije analize takozvanih pomamnih ubistava, napravljene za potrebe MUP-a Srbije.

A učenik koji je počinio masakr savršeno se uklapa u te podatke – zločin je trajao oko dva minuta (prvi poziv policiji iz škole upućen je u 8.40 časova, a sam izvršilac je pozvao broj 192 u 8.42 časova i rekao da je pobio učenike i čuvara), ubijeno je devet osoba, a kod sebe je imao tri vrste oružja – pištolj „češka zbrojovka šedou”, malokalibarski pištolj „ruger”i Molotovljeve koktele koje nije stigao da aktivira.

Analize sličnih slučajeva i izvršilaca u svetu ukazuju da su mnogi od njih oponašali prethodnike, za šta se koristi izraz „kopiket” (copycat). Dan posle masakra u školi izvršeno je nasumično masovno ubistvo na području Smedereva i Mladenovca, pri čemu je ubijeno osmoro mladih, među kojima je bilo i maloletnika. Za ovaj zločin osumnjičen je U. B. (20), koji je takođe imao tri vrste oružja – automatsku pušku i pištolj koji je koristio prilikom krvavog pira, kao i ručnu bombu kojom je pretio taksisti koga je oteo i terao ga da ga vozi prema Kragujevcu, gde je, srećom, narednog jutra uhapšen.

Među onima koji su radili na prikupljanju i obradi prethodnih svetskih i domaćih sličnih zločina za potrebe analize MUP-a Srbije bio je i publicista Dragan Džamić, koji je na tom zadatku bio angažovan u vreme dok je bio pripadnik Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ).

„U oba aktuelna slučaja koji su se desili u Srbiji policija je profesionalno odradila svoj posao. Što se tiče izvršilaca, na osnovu onoga što nam je poznato, mogli bismo zaključiti da se uklapaju u profile pseudokomandosa, opsednutih oružjem, ali i takozvanih vojnika osvetnika”, kaže Džamić za „Politiku”.

Može se zaključiti, kaže on, da su kod dečaka K. K. primarni motivi bili socijalne prirode, problem u odnosima s vršnjacima, a možda i psihološke, o čemu sud mogu dati samo stručni veštaci.

„Slično važi i za U. B., koji je policajcima kao motiv za zločin naveo ’omalovažavanje’. Želja za osvetom, onako kako te situacije vide izvršioci, čest je motiv ovih zločina”, kaže Džamić.

Situacije su dinamične i nepredvidive, izvršioci uglavnom ne žale ni svoj život, pregovori nisu posebno efikasni i sve su to razlozi zbog čega policija odmah po dolasku na poprište zločina mora ići bez odlaganja direktno na izvršioca i onesposobiti ga, zaključak je iz pomenute analize.

Ovakvi zločini dešavaju se širom sveta, a posebno su učestali u SAD. Među policajcima širom sveta prihvaćen je termin amok ubistva, mada bi u našoj terminologiji odgovarajući termin bio pomamna ubistva ili jednostavno ubilački pohod. Izraz amok potiče od malajske reči koja bi se mogla prevesti kao „ludački napadati”. U Maleziji su zabeleženi prvi slučajevi izvršilaca u stanju velike razdraženosti, između ostalog i zbog dejstva opijuma, koji su nasumično ubijali koga su stigli. Danas se termin amok odnosi i na napade terorista koji pucaju na koga stignu, kao što je to bilo u Parizu 2015. godine, posle čega je MUP Srbije pokrenuo izradu pomenute analize.

Američki FBI ima najveće iskustvo sa ovakvim slučajevima i njihovi stručnjaci su zaključili da postoji pet faza u pripremi i izvođenju ovih napada. Prva faza je fantaziranje, misaoni proces, izvršilac zamišlja „osvetu” i da će svi čuti za njega i da će ga pamtiti. Druga faza već prelazi u realnost, to je planiranje, moglo bi se reći da su to bili trenuci kada je K. K. počeo da crta planove napada i pravi spiskove žrtava pre nego što je prešao u narednu fazu pripreme kada je napravio Molotovljeve koktele i uzeo pištolje. Završne faze su prilazak poprištu zločina i sam napad.

„Što se tiče samih situacija na koje policija nailazi, one mogu biti aktivne, kada izvršilac i dalje puca, ili pasivne, kada izvršilac više ne dejstvuje. U slučajevima koji su nas potresli ovih dana situacije su bile pasivne i izvršioci su bez opiranja uhapšeni”, objašnjava Džamić.

Nema sumnje da su mnogi policajci MUP-a Srbije koji su intervenisali tog dana imali jasnu predstavu sa čim se suočavaju. Dobro naoružani i opremljeni bili su spremni da urade sve što je neophodno da bi sprečili dalje posledice. A uputstva su jasna: u ovakvim situacijama, ako je izvršilac i dalje aktivan, ide se odmah pravo na njega i, ako nema druge, onesposobi se upotrebom vatrenog oružja. U SAD su imali loša iskustva sa oklevanjem u pojedinim takvim situacijama, desilo se u bar jednom slučaju da je broj žrtava bio veći jer je policija bila neodlučna, a cilj ovih zločinaca, bez obzora na to da li deluju samostalno ili su teroristi, jeste da pobiju što više ljudi.

Što se tiče obuka za reagovanje u ovakvim situacijama, kaže Džamić, prva je sprovedena za pripadnike SAJ-a. Obučavali su ih pripadnici francuske specijalne jedinice RAID, austrijskih „Kobri” i tima za spašavanje talaca FBI. Od 2016. godine obuku za reagovanje u ovakvim situacijama prolaze i pripadnici uniformisane policije, koji se po logici stvari, kao članovi redovnih patrola, mogu prvi suočiti s takvim slučajevima. Obuka se izvodila u bazi SAJ-a u Batajnici, a u Kuli je održan i regionalni seminar.