A nigde aspirina

Nedavno, jedan naš sagovornik, daroviti glumac, u punoj stvaralačkoj snazi, reče – „Ne želim da iskačem ljudima iz frižidera!” Možda bi ove devize trebalo da se pridržavaju i dobro nam znane „TV komšije”, pogotovo sa javnog servisa, koje nam se neprestano keze, podvriskuju, zapevaju i klibere sa obližnjeg „prozora”, najbližeg, Prvog programa koji, hteli – ne hteli, ne možemo da preskočimo.

Na stranu lepota i šarm pojedinih, ali sve što je lepo i slatko i u ogromnim količinama – brzo dosadi... Izaziva nelagodu, mučninu i prezasićenost. RTS kao da nema drugih voditeljki osim Dragane Kosjerine, Kristine Radenković i Marije Veljković. Čas nam iz ekrana iskaču, u svojoj samodovoljnosti, preteranoj razdraganosti, bučnosti i usiljenog osmeha, iz „Slagalice”, „Ja volim Srbiju”, „Svadba iz mog kraja”, „Novi početak”, „Stigni me ako znaš”, a nedavno i iz Sabora narodne muzike koji se tri dana zaredom vrteo u udarnom terminu... Što je mnogo, mnogo je... 

Nekada bismo malo i da odmorimo... Da predahnemo... Jer, tu više nema slatke neizvesnosti, nepredvidivosti... Prezasićenje od istih TV lica je neminovno. Zato, drage voditeljke, prepustite mikrofon i nekim drugima... Da se malo odmorimo i zaželimo... Nemojte nam i iz frižidera iskakati.

Proleće u glavnom gradu odavno nije kao nekad, pa kako to da očekujemo i od „Beogradskog proleća”? Možda je mesto događaja bilo na staroj adresi, i Frano Lasić je bio staro dobro znano lice koje nas je podsetilo na bezbrižnija stara vremena, ali njegova nezainteresovanost i odsustvo kreativnosti i iskrene posvećenosti ovoj muzičkoj manifestaciji podsetilo nas je da su stigla nova vremena i da su neke stvari večno izgubljene. Moderna scena i pase pesme nisu nas dotakle i pokrenule... Možda je samo krivo varljivo beogradsko proleće.

Uoči početka finala Sabora narodne muzike, u Drugom dnevniku, urednica Zabavnog programa RTS Olivera Kovačević poručila je da je veoma važno da nastaju nove kompozicije, u duhu tradicije svih naroda koji žive u našoj zemlji, mlađih i starijih izvođača jer je to tradicija kojoj RTS želi da ostane dosledan.

Ona je podsetila da javni servis organizuje tri velike muzičke manifestacije u kratkom vremenskom periodu – Pesmu za Evroviziju, Sabor narodne muzike i Bunt rok festival, ali je zaboravila da napomene da se ovaj poslednji pomenuti muzički događaj, koji neguje rok i alternativnu muziku, emituje na Drugom, nažalost, zapostavljenom kanalu... i da upravo zbog toga teško može da dopre do gledalaca. Pri tom, RTS ni upola ne radi na njegovoj promociji kao što to čini za druge emisije.

Ali, zato, predstavnice turbo-folka Ceca i Seka „treskaju” u udarnom terminu Prvog programa. I kakve veze one imaju sa tradicionalnom srpskom muzikom o kojoj Kovačevićeva govori. Da nismo slučajno pomešali frekvencije ili smo sve to samo sanjali.

U međuvremenu, dok su se košutnjačkim studijom orile melodije „pomešaj crnu i zlatnu... diraj me po usnama i vratu...”, „glavobolja od vina, a nigde aspirina...” i ...„pukli smo, zar ne?”, pozdravljene od strane četiri voditeljke odevene u narodne nošnje, u kojima se nisu baš osećale ugodno, naš evropski predstavnik Luka Blek ode u Liverpul... Poručivši nam ponovo na sve ovo – samo mi se spava! I mi bismo da prespavamo sve ovo, ali voditeljke RTS-a u krešendu probudiše nas.

Što reče Svetlana Ražnatović: „Idi gde hoćeš, ali bar drži neki nivo”. „Ja više nemam nijednog keca u rukavu! ” Ima li neko aspirin da nam pozajmi?