Muze koje su mislile svojom glavom

Muze, boginje umetnosti, u grčkoj mitologiji bile su kćerke Zevsa i Mnemosine, a prikazivane su kao lepe, mlade žene koje sviraju, pevaju i čitaju. Od srednjeg veka odnos prema muzama se menja. Dante je obožavao svoju muzu Beatriče i smatrao je ljubavlju svog života. U vreme renesanse muze su imale razgolićene erotske atribute, a tokom 19. veka, muze su za umetnike bile predmet želje. Slikari prerafaeliti su, u viktorijansko doba, dodavali njihovoj ulozi jednu mučeničku crtu žena tragične sudbine. U moderno doba, od Pikasa i Dore Mar, i od Fride Kalo i Dijega Rivere, odnos stvaraoca i muze ima sve nijanse strasti, a od Dalija i Gale ne samo opsesije i međuzavisnosti (Gala je zapravo bila muza koja je izabrala stvaraoca), već i uzajamne saradnje. Klimt je sarađivao i svoj stil izgradio uz Emili Flege, kreatorku bečke visoke mode, koja je inspirisala odežde njegovih ženskih likova, a našla se i na čuvenoj slici „Poljubac”, alegoriji njihove navodne ljubavi.

Poseban fenomen su muze koje su same bile svoja inspiracija i izvođači umetnosti, od Artemizije Đentileski i Fride Kalo, koje su slikale sebe same, do Grejs Džouns (od svog tela stvorila je spektakl) i glumice Tilde Svinton – omiljenog modela fotografa Tima Vokera. Marina Abramović i Ulaj svoja su tela načinili mestom umetnosti. Ovi ljudi pojmu muze daju auru moći umesto objekta želje i divljenja. Muze su inspirisale i čitave pokrete, kao Marčesa Luisa Kasati, koju su obožavali futuristi u Italiji, dok je eterična Elizabet Sidal bila simbol pokreta bratstva prerafaelita, ujedno i ljubav Dantea Gabrijela Rosetija. Njena tanana prilika utkana je u čuvenu sliku „Ofelija” Džona Evereta Milea, u prizor utopljene Šekspirove junakinje. I sama Sidal bila je uspešna i talentovana umetnica, a umrla je mlada, pošto je neko vreme bolovala posle jake prehlade, koju je dobila pozirajući za „Ofeliju” u hladnoj vodi. Tako je postala simbol zloupotrebljene muze.

Britanska istoričarka i kritičarka umetnosti Rut Milington, predavač na Oksfordu i na Sodebijevom Institutu umetnosti, čija je specijalnost moderna umetnost, ima i moderan pristup ovoj temi – ličnosti koje su podsticale stvaraoce – u knjizi „Muze, ličnosti skrivene iza remek-dela istorije umetnosti” (u izdanju „Lagune” i prevodu Jelene Kosovac), ukazuje i na to da su ljudi koji su pristali da budu nečija inspiracija, odlučili da time istaknu revolucionarne ideje, kao što je to učinio likovni kritičar Lorens Alovej, koji je nag pozirao svojoj ženi Silviji Slej. Silvija je, naime, imala otpor prema isključivo ženskim nagim figurama na slikama (na primer u čuvenom „Doručku na travi” Eduara Manea, golišava je samo dama, a gospoda su obučena), i htela je da pogledu izloži lepa muška tela. Tako su muška gola muza i njegova umetnica afirmisali ideju jednakosti polova.

Milington, naime, smatra da je pojam muze vremenom poprimio seksističke i pežorativne odlike, i kada se i sama udubila u međusobne odnose modela i kreatora, uvidela je da su te relacije imale odnose ljubavi, poštovanja, čak i aktivnog uticaja na dela. Muze u njenoj predstavi o ovom fenomenu nikako nisu pasivna bića i ona ne deli toliko mišljenje autorke Trejsi Ševalije, koja je Vermerovu „Devojku sa bisernom minđušom” predstavila kao zaljubljenu služavku. Time je Ševalije unela „malo verovatnu mitologiju ispletenu oko muze”, mišljenja je. Autorka „Muza” pre daje jedno prizemnije obrazloženje, devojka je bila ili njegova starija kćerka Marija ili dete njegovog mecene. Slično tome, Rut Milington navodi poznati sud o tome da je Emili Flege bila žrtva serijskog ženskaroša Klimta, ali iznosi i svoje uverenje da je ona ipak sačuvala svoju kreativnu samostalnost i posvetila se karijeri umesto nametnutoj ulozi supruge.

Da zastupa prikaz muze kao samosvojne, kreativne, ličnosti, autorka pokazuje i primerom Velaskezovog roba Huana de Parehe, njime i započinje svoju pripovest o modelima. De Pareha, sin žene afričkog porekla i oca Španca, bio je Velaskezov rob. Pomagao mu je u ateljeu, a zatim, kada mu je umetnik podario slobodu, i sam je postao uspešan portretista. Veleskezova slika iz 1650. godine „Huan de Pareha” prikazuje roba kao kralja, ukazujući mu počast svetlošću koja pada preko njegovog ponositog lica, preko očiju koje ipak odražavaju tugu. Rut Milington navodi i druge primere umetnika i pomoćnika koji su majstorima bili muze, uključujući i Leonarda da Vinčija i Đan Đakoma Kaprotija da Orena.

Među muškim modelima autorka ističe i Džordža Dajera, muzu i jednog od mnogih ljubavnika britanskog slikara Frensisa Bejkona, a prema priči koja je više mit nego istina, Dajer je jedne noći upao u Bejkonov atelje s krova, da ga opljačka, kad mu je ovaj rekao: „Nisi baš neki provalnik, zar ne? Skini odeću, dođi u krevet i dobićeš šta god poželiš.” Dajerovi portreti odisali su jakom i toksičnom muškom energijom njihove veze, završene skandalom i lažnom dojavom Dajera policiji zbog droge koju je navodno posedovao Bejkon. Slikar je zatim napravio osvetničku sliku, studiju Dajera sa senkom policijskog psa, u stvari psećom glavom modela.

Među muzama koje su same po sebi svojevrsni proglas nalazi se u ovoj knjizi i Dorin Lorens, muza britanskog tamnoputog umetnika Krisa Ofilija. Dorin je majka ubijenog tinejdžera Stivena Lorensa i inspirisala je sliku „Ne, ženo, ne plači” iz 1998. godine. Ofili slavi afričke likove, a ovom slikom usprotivio se rasizmu suzama svoje skrhane muze, koja je postala „Pijeta” modernog doba. Dorin je ipak pokazala svoju hrabrost, osnovala je dobrotvornu organizaciju sa imenom svoga sina i Fondaciju „Dan Stivena Lorensa”, koja se zalaže za socijalnu pravdu i bori se protiv rasne nejednakosti. Odlikovana je ordenom Reda Britanske imperije za unapređenje odnosa u zajednici, a od 2013. godine ima počasno mesto u Domu lordova.