SNAJKA, SUZE I SRBIJA

Da nije smešno bilo bi sigurno otužno. Politički vodvilj kojem smo svakodnevno besomučno podvrgnuti stalno se obogaćuje novim scenama i novim „biserima”. Previše patetike i jeftine demagogije. Imali smo, tako, proteklih dana priliku da vidimo penzionisanog generala Božidara Delića koji gotovo da plače dok govori o svojoj dilemi izbora između Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića.

Bio sam naprosto zapanjen. Prvo, generalima, pa i penzionisanim, ne dolikuje da plaču, pogotovo što niko od generala nije javno zaplakao kada je vojska Jugoslavije 1999. godine odlazila sa Kosova. Niko od generala nije javno zaplakao ni kada je nestajala ona velika Jugoslavija. A skoro svi su odmah posle 1991. požurili da zidove svojih kabineta ukrase velikim slikama vojvode Mišića, Stepe Stepanovića, Bojovića, Putnika...

U Bosni su novi srpski generali čak i nove generalske kape prilagodili starim kapama srpskih vojvoda iz Prvog svetskog rata. Pa je onda posle 1995. godine jedan od tih generala postao i službenik Haškog tužilaštva. U međuvremenu, u Srbiji je jedan od bivših načelnika Generalštaba, i u tom trenutku potpredsednik Vlade Srbije, uhapšen dok se sastajao sa čovekom iz CIA u motelu na periferiji Beograda. Nešto ranije, dok je trajalo bombardovanje NATO-a, jedan načelnik Generalštaba lepo je proširivao i adaptirao svoje stambene kvadrate, posle toga je novi načelnik Generalštaba navodno poslao u Hag određenu dokumentaciju, ali mu ni to nije pomoglo da i on tamo ne stigne za dokumentacijom, pa je onda opet jedan novi načelnik Generalštaba namerno zadržao jedan papir u svojoj fiocikako avioni „G-4” ne bi bili prebačeni u Srbiju, već su ostali tamo gde su ostali, a on dobio lepo diplomatsko-vojno mesto u inostranstvu. I sada, imamo preterano uzbuđenog generala Delića, za kojeg svi kažu da je bio heroj odbrane Kosova 1999. godine. I čiju uzbuđenost je izazvala ta teška dilema izbora između Šešelja i Nikolića. Što bi neki rekli: „moš’ mislit’”.

Pogledam ponekad na „Diskaveriju” neke emisije iz Drugog svetskog rata. Originalne snimke, feldmaršal fon Paulus predaje u Staljingradu svoju 6. armiju. Dostojanstveno, vojnički ledeno, sa šalom oko vrata, uredna uniforma sa vrpcama odlikovanja i ordena, rukavice. Kapitulacija Nemačke u Pozdamu, nemački generali i admirali u belim, crnim i smeđim rukavicama, sa palicama, ozbiljni, dostojanstveni. Niko ne plače.

Teret svoje javne funkcije, sadašnje ili bivše, svako bi trebalo da nosi dostojanstveno. Da li je nečija snajka zbog političkog trenutka određenog dana bila uzrujana, pa nečiji unuk tog dana nije otišao u obdanište, pa nije valjda da to Srbija mora da zna? Posebno u kontekstu činjenice da je na hiljade i hiljade ljudi na prostoru bivše Jugoslavije izgubilo svoje najmilije i svoju imovinu...

Kenedijevi u Americi teret svog političkog delovanja godinama nose bez javnih žalopojki i sa vrlo tragičnim posledicama. U Srbiji, politička zloupotreba dece i unuka na javnoj sceni već odavno zahteva jednu ozbiljnu sociološko-psihološku raspravu. Mnogima su govori prepuni dobrobiti za „našu decu” i maltene sve što čine na javnoj sceni rade to zbog „naše dece”.

Kada su engleski novinari posle 1945. godine upitali kćerku admirala Denica, komandanta nemačkih podmorničkih snaga i komandanta Ratne mornarice u Drugom svetskom ratu, zašto nije od svog oca zatražila da barem jedan sin, a njen brat, bude povučen na kopno, a oba Denicova sina bili su komandanti podmornica na Atlantiku, gde se znalo da je samo pitanje vremena kada će biti potopljeni, ona je odgovorila da joj tako nešto nije ni padalo na pamet. I oba sina admirala Denica su poginuli sa svojim podmornicama.

Sve ovo što se u poslednja tri meseca događa u Srbiji pokazuje da je kriza ne samo politička, ekonomska, ideološka, već i moralna. Moralna u smislu raspadanja tradicionalnih vrednosti, a da li su te promene dobre, ili nisu, to danas još niko ne zna. Dodamo li tome i ideološku krizu, nedostatak ideja vodilja u politici i kulturi dobijamo sliku društva koje je nestabilno i u strukturama i u glavama građana i koje nema bukvalno ni jednog autoriteta pred sobom.

Naravno da se politička patologija sada ustremila na radikale, ali tome su sami krivi. Nanizali su izborne poraze, izludeli svoje aktiviste, zbunili svoje glasače, okrnjili članstvo. Radikali pomalo liče na stari hrast kojeg obaraju, dok ostale srpske stranke formiraju proređenu tarabu. No, možda je upravo ovo vreme čistilišta i za sve ostale stranke. Iako iza krize partija nastaje demokratija mišljenja, koja je po prirodi krhka, nestabilna, pa čak i kapriciozna. Podložna je ushićenjima, ali i razočaranjima.

Jer, nekada su u istoriji srpski političari zauzimali nove teritorije, danas jedva mogu da zauzmu sto u nekom restoranu, ako ga nisu prethodno rezervisali...