Ne postoji obuka za ovakav rat

Veronika Mata je u masovnom ubistvu u teksaskom gradu Juvaldi maja prošle godine izgubila desetogodišnju kćerku Tes. Na prvu godišnjicu napada, izjavila je da ne postoji obuka za ovakav rat, nema tog treninga koji će pripremiti đake i nastavnike za masovne pucnjave, kao što nema ni psihološke podrške koja će potpuno pomoći porodicama. „Deca koja su išla s mojom Tes u razred i dalje su svakog dana nasmrt preplašena”, poručila je majka nastradale devojčice.

Osamnaestogodišnji mladić je u Juvaldiju ubio 19 osnovaca i dvoje nastavnika. Pre nego što ga je policija likvidirala, napadač je počinio drugi najveći masakr u istoriji zločina u američkim školama.

Zgrada u kojoj se odigrao krvavi pir odmah je zatvorena i čeka se da bude srušena. Đaci su prošle jeseni raspoređeni po drugim školama. U novim učionicama dočekali su ih i stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja. Tim psihologa i psihijatara mesecima je ostao u Juvaldiju i razgovarao s preživelim učenicima, srodnicima poginulih đaka, profesorima, policajcima i lekarima koji su prvi došli na mesto zločina, kao i ostalim članovima zajednice koji su zatražili pomoć. U timu je bio i dečji psiholog Džefri Šadula iz bolnice u Ostinu, koji je istakao za AP da se svako drugačije nosio s bolom i oporavljao u različito vreme. Prema njegovim rečima, prepoznavao je traumu po strahu ljudi koji su stalno iščekivali novi napad i izbegavali sve što ih je podsećalo na tragediju.

„Mnogi od simptoma mogu da se uvećaju ili pogoršaju u vreme godišnjica. Vremenom simptomi slabe, ali svako ima svoj ritam oporavka”, ocenio je ovaj psiholog.

Masovna ubistva, pod kojima se u Americi podrazumeva najmanje četvoro usmrćenih ne uključujući napadača, odigravala su se i u tržnim centrima, supermarketima, crkvama, poslovnim zgradama, koncertnim dvoranama i na fakultetima.

Kako je pokazalo istraživanje koje su uradili AP, list „Ju-Es-Ej tudej” i Univerzitet Nortistern, u Americi su se od 2006. godine odigrala 553 masovna ubistva. U njima je život izgubilo 2.880 ljudi.

Kancelarija za žrtve zločina pri Ministarstvu pravde u izvesnom broju slučajeva plaća sahrane nastradalih u masovnim ubistvima. Postoji mogućnost da kancelarija pokrije troškove lečenja i psihoterapije i za preživele i rođake poginulih. I državna agencija Nacionalni institut za pravdu dodeljuje fondove stručnjacima za mentalno zdravlje koji pomažu ugroženima posle ubistava s mnogo mrtvih.

Prema podacima Američkog psihološkog udruženja, većina preživelih je posle ovakvih dramatičnih događaja pokazala otpornost i nastavila normalno da živi. Ipak, dosta je i onih koji se i mnogo godina kasnije suočavaju s depresijom i anksioznošću. Kod 28 odsto svedoka masovnih ubistava razvio se posttraumatski stres.

Američko psihološko udruženje smatra da preživelima i srodnicima nastradalih najviše pomaže ako dobiju stručnu pomoć i ako se blisko povežu sa okolinom. Zbog toga se i organizuju događaji na kojima se članovi zajednice bliže povezuju i teše jedni druge posle tragedije.

„Kad je reč o mentalnom zdravlju u ovakvim situacijama, znam iz prve ruke da je od psihološkog savetovanja još važnije da pomognemo članovima zajednice da se zajedno iscele”, podvlači Erika Feliks, profesorka psihologije na Univerzitetu Kalifornije u Santa Barbari.

Odmah posle napada stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja nude „prvu psihološku pomoć” ugroženima. Kasnije organizuju treninge u školama, crkvama i na fakultetima da bi osposobili zajednicu da se sama nosi s traumom. Posebno se obučavaju psiholozi i nastavnici u školama i na fakultetima, koji ostaju podrška učenicima i studentima i kad se situacija slegne. Studija njujorškog Instituta za mentalno zdravlje u slučajevima katastrofe pokazuje da nekoliko meseci posle tragedije najvećem broju ljudi, a posebno deci, više nije potrebna stalna pomoć psihologa. Ipak, manjina i dalje pati. Neki ljudi razvijaju mentalne bolesti ili postaju zavisnici od droga. Najveći rizik postoji kod onih koji su jedva izbegli smrt ili su bili svedoci tuđeg stradanja.

Posle masakra mediji, ali i škole i gradske vlasti objavljuju fotografije nastradalih i priče o tome šta su žrtve volele i čemu su se radovale. Veruje se da se tako povećava saosećajnost s preminulima i njihovim roditeljima.

U novinama, ali i na panoima u gradu objavljena je i slika male Tes, kao i podaci da je išla u četvrti razred, slušala Arijanu Grande, gledala klipove na „Tiktoku” i sanjala da poseti „Diznilend”. Oplakivala se njena smrt, ali se i slavio njen život.