Adio, Silvio

Sve što bi druge upropastilo, njega je uzdizalo. Sve što drugima nije bilo dozvoljeno, njemu jeste. I ona polovina koja ga nije volela, divila mu se, jer je on bio hodajući, urnebesni, šarmantni, arogantni i detinjasti, a istovremeno, opaki životopis svakog Italijana. „Pogledajte mene i videćete sebe”, bila je njegova zavodljiva poruka biračima daleko pristupačnija, nego politički programi koji su mu bili dosadni, poput timova tužilaca koji su ga progonili i timova advokata koji su ga branili. Bio je botoksirana biografija sa toliko mrlja, koji je ugađao i sebi i drugima.

Svakome je isporučivao ponudu koja se ne odbija, ali on nije bio kum, već kavalijere ili vitez koji je ispisao svoj, kako lični, tako i politički testament. Otišao je možda poslednji borac protiv prosečne i zamorne, jednolične stvarnosti. Shvatili smo to pošto je objavljena vest da je preminuo Silvio Berluskoni.

Građevinski, medijski, fudbalski i politički mogul, četiri puta premijer Italije, ispod čijeg kaputa od kašmira je politički odrastala i aktuelna premijerka Đorđa Meloni, dok je iz njegovog desnog džepa ispao i moćni Mateo Salvini, znao je da u njegovim odelima ima još kandidata, prošlih i budućih, koji će krojiti politiku Rima. I pored nesuglasica sa Melonijevom u poslednje vreme, ona mu je poslala srceparajuću oproštajnu poruku. I ne samo ona, jer su i uštogljene tehnokrate koje su vladale u međuvremenu znale da obitavaju samo u senci oca svih populista.

Shvatajući da je politika samo opsena, a da je on ogledalo u kojem će se ogledati Italijani, Berluskoni je što iz Rima, koji ga je toliko nervirao, što iz Milana, gde su smeštena njegova carstva, upravljao Italijom poslednje tri decenije. I poprilično je uticao na svet, ne libeći se da spaja Džordža Buša Mlađeg i Vladimira Putina, Obamu i Medvedeva, da javno koketira sa Angelom Merkel izigravajući pajaca i puštajući je da ga čeka na crvenom tepihu, dok mobilnim telefonom razgovara ko zna s kim, kako bi pokazao da je njegov pažljivo negovani mačizam, daleko iznad političke moći nemačke kancelarke.

Posle aneksije Krima od strane Rusije, nije se libio da sa Putinom uđe u vinariju ruske carice Katarine na Krimu i cuga boce vina sa Vladimirom Vladimirovičem, što je izazvalo diplomatski incident, jer ga je Ukrajina optužila da im je popio kulturno blago.

I Putin i ostali svetski lideri dirljivo se opraštaju od njega, a kako je Silvio sigurno preminuo sa osmehom, čiji su sjaj pojačavali njegovi porcelanski zubi, sigurno će iz raja, jer gde bi drugo završio, ako ne u vrtu, okružen lepoticama, poručiti da je njegovo viđenje sveta bilo potpuno drugačije od sadašnje apokaliptične vizije. Mudri Berluskoni je spajao nespojivo u međunarodnim odnosima, kao što je uspeo kod kuće, spojivši sebe sa Italijanima.

On je bio prosto „presidente”, kako i za one Italijane koji nisu glasali za njega i koji su ga prezirali, tako i za Adrijana Galijanija, njegovog direktora specijalca za pobede fudbalskog kluba Milan. Rođen da bude prvi, Silvio je živeo za pobedu i umirao od poraza.

Milan je bio veliki zato što mu on nije dao da bude manji od prvaka Evrope. Gledao je svaku utakmicu kada je mogao, znao je svakog igrača, njegove kvalitete i veličinu. Van Bastena je, jednostavno, obožavao. Klarensa Sedorfa je smatrao inteligentnim, a Deju Savićevića je voleo više od drugih, jer je Dejo igrao kao i Silvio. Genijalno, nepredvidivo, maštovito, drsko. Voleo je Deju čak i kada je izbegavao da igra, glumeći da je povređen, jer je u njemu video sebe. Andrij Šefčenko je za njega bio umetnik koga ne treba zarobljavati pravilima taktike.

Voleo je mnogo više igrače od trenera, verovatno jer je u njima prepoznavao političare, pragmatike, savetnike kojima je bio okružen. Njih je trpeo.

„Ako povedemo, onda ne smemo izgubiti”, bio je to jedan od njegovih zakona koje je iz biznisa, politike i upravljanja medijima i ženama preselio na fudbalski teren.

Tako je telefonom zvao Alesandra Nestu i objašnjavao mu da mora doći iz Lacija, da mora da pobegne iz dosadnog Rima i dođe u Milano. I Nesta je došao. Mešao se u sve što se tiče fudbala i ne samo da nije skromno skrivao da je on istinski bos Milana, već je sa nadmenim stilom nametao to kao pravilo života. A život su za njega bili, ovim redom: politika, fudbal, žene, bogatstvo i mediji.

U njegovo doba navijači Milana su na derbijima protiv Intera nosili iritirajuću poruku na stadionu „Mi ostvarujemo vaše snove”. A bili su to, znali su svi, Berluskonijevi snovi koji su se pretvarali u život. Čovek koji je znao da bude prijatelj i da ih stvara tamo gde možda najmanje očekujete, vodio je svoj lični rat sa levičarskim sudovima koji su jedva čekali da mu iskroje prugasto odelo. Stvarao je Italiju optimizma i simbola kojima je infantilno veličao slavnu prošlost imperijalnog Rima.

Od njega je nekoliko moćnih momaka sa Balkana naučilo da su najbolje kravate u Italiji „Marinela” iz Napulja koje je poklanjao svim svojim gostima sa osmehom, a zatim bi im se poveravao da je on jedan od autora čuvene „Marine” koju je pevao još čuveniji Roko Granata, pevač, tekstopisac i harmonikaš koji je sa devet godina, sa Kalabrije, emigrirao u Belgiju.

Umeo je satima da ispreda kako je njegova majka proživela skoro čitav vek i da Berluskonijevi žive dugo. Ali, on je otišao mnogo ranije, u 86. godini.

Stvorio je jedno vreme uspeha i optimizma, izmešano sa optužbama za korupciju i seks skandale, ali to je bilo Silvijeva „dolče vita”. Ovo današnje vreme sukoba i ratova, nije bilo njegovo. U ovom vremenu, on nije imao šta da traži i možda je sam odlučio da ode.

Bio je daleko, hiljadama kilometara daleko od bezgrešnog čoveka, ali je svoju grešnost nosio kao kaznu koju plaćaju oni koji nemaju vremena da čekaju da im drugi donose darove pobede. On ih je sam stvarao i uručivao sam sebi, mnogo brže od vremena koje je trčalo za njim.

Iza njega su ostale redom mlađe žene i ljubavnice, nisu ga slomili ni skandali sa bunga-bunga žurkama, odnosno raskalašnim zabavama koje je organizovao, jer sve što je bilo zabranjeno ostalima, njemu nije. Ne zato što je on tako hteo u vladi, parlamentu i medijima koje je kontrolisao, već zato što su mu skandali, jednostavno, stajali kao odela specijalno šivena za njega.

Zato ga pakao neće hteti, jer šta bi Silvio Berluskoni radio tamo, kada je sebi projektovao i izgradio raj za života!