Evolucija je neizbežna, ne treba se plašiti

57. KARLOVE VARI

Karlove Vari -  Švedska glumica međunarodne karijere Alisija Vikander – dobitnica Oskara za ulogu u filmu „Dankinja”, ali i mnogih nagrada za odigrane role u filmovima „Čistoća”, „Kraljevska afera”, „Ana Karenjina”, „Testament mladosti”, „Eks mahina” (nasledila je i Anđelinu Džoli u ulozi Lare Kroft u franšizi „Tomb rajder”) – pred projekciju svog najnovijeg filma „Ugarak” Karima Ajnouza u kojem igra sa Džudom Louom, iz ruku Jiržija Bartoške primila je nagradu „Kristalni globus” za doprinos svetskom filmu.

U intervjuu za „Politiku” vođenom u legendarnom hotelu „Pup” u kojem su snimani mnogi filmovi, Alisija Vikander je onako spontana, ležerna i nasmejana (ovde je inače u pratnji malenog sina i supruga Majkla Fasbendera), između ostalog prokomentarisala i ovo najnovije filmsko priznanje.

Niste li previše mladi da dobijete ovakvu vrstu nagrade?

Upravo sam to pomislila kada su me obavestili da ću u Karlovim Varima primiti ovako važno priznanje. S druge strane, snimila sam do sada već 25 filmova što je značajan broj. Svakako sam bila iskreno dirnuta i bilo je to zaista divno veče.

Bila je to i prilika da se svi podsetimo svega što ste do sada snimili. Kako se vama to činilo?

Moram da priznam da sam i sama bila iznenađena kada su pustili isečke iz svih filmova koje sam radila. To je kao neka vrsta vremeplova i sama sam u svemu tome uživala, jer obično filmove koje sam radila vidim u nekoj montažnoj verziji, samo ponekad na premijeri, a ovakva vrsta retrospekcije podsetila me je i na mesta gde sam snimala. Znate ono – za potrebe snimanja ovog filma provela sam tri meseca u Češkoj, a za ovaj četiri meseca u Australiji. Sve to me je podsetilo i na ljude sa kojima sam radila, na vreme i na događaje.

Igrali ste uvek nekonvencionalne likove, mahom istorijskih ličnosti, izuzetnih i neobičnih žena. Da li je to ostavilo nekog traga u vama?

Postoji mnogo prilično izuzetnih ženskih vetrova kroz istoriju koji jednostavno nikada nisu dobili nikakav sjaj, ali ih je svetlost uvek obasjavala. To je istina. Mnoge od njih su imale fantastične životne priče i pripremajući se da ih odigram pričinjavalo mi je radost, jer sam mogla toliko toga da naučim o njima. To je kao deo sveta koji se otvorio sa svakim od ovih filmskih projekata, i svaka od tih istorijski istinitih žena kao da je bila pomalo feministkinja. Takva je zapravo bila i Katarina Per čiji lik tumačim u Ajnuzovom „Ugarku”. Ona je na svoj način vodila borbu i za svoje mesto i za priznanje postojanja i znanja. Bez obzira na to što je bila u veoma toksičnoj vezi sa svojim suprugom, kraljem Henrijem VIII, ona je bila i veoma jaka žena, obrazovana za svoje vreme. Znala je s kim je, znala je sudbinu njegovih prethodnih žena, ali se pobrinula za svu njegovu decu. Ljudska lepota je bila jedna od njenih molitvi. Takođe, želela je da ljudi znaju da je ona blizu bogu.

Privlače vas uloge jakih žena?

Možda je više u pitanju to što uvek želim celovitu, „mesnatu” ulogu osobe kojoj želim da dam pravdu i nadam se da za nekoliko godina nećemo morati da pričamo o snažnom ženskom liku, već da će to postati norma. Nikad zapravo ne znam šta ću sledeće da radim. Tokom poslednjih godina toliko sam svesna da su ljudi koji su uključeni u posao prva stvar koja me dovodi u zajednički projekat. Volim i kreativnost i nadam se da ću nastaviti da je imam sa svakom od novih uloga na pozitivan način. Težim da svaki projekat počnem sa maksimalnom strašću i poštovanjem prema liku koji sam preuzela da igram. Želim da budem najautentičnija u tome šta god da radim.

Ne brine vas razvoj veštačke inteligencije i mogućnost da njenim razvojem može doći do trenutka da glumci budu potpuno zamenjeni kompjuterski programiranom mašinom?

Ne radi se o budućnosti, to je na neki način već realnost. Već nam se dešava evolucija. Zar da se bojimo evolucije? Mislim da je ona neizbežna. I očigledno, razmišljam o budućnosti. Sve to me nekako interesuje više na filozofskom nivou. Želim da zadržim pozitivan um, u smislu da mi je zanimljivo da o tome čitam. Mislim da strah može biti opasan. Pokušam da prikupim više informacija i osećam da što više učim o tome da me to više smiruje. Što se više obrazujem, manje ću biti uplašena.

Jeste li ikada bili uplašeni za svoju glumačku karijeru?

Čak i kada je moja karijera bila na vrhuncu, taj lov na sledeći posao je još bio u meni. Može se reći i ovako: strah od onoga što nije sledeće još je u meni. Od kada imam i dete imam i druge prioritete i oni su postali jasniji što je veoma lepo. Uvek mogu i da se vratim plesu jer sam išla devet godina u Kraljevsku baletsku školu. I to je vrsta pripovedanja, samo što ne koristite reči. Filmsko stvaralaštvo i pozorište su u velikoj meri vezani za pokret. Svest o kretanju sopstvenog tela u prostoru i treptaj oka. Od malih nogu smo učili kako da koristimo prostor, a tokom godina sam shvatila koliko mi je to pomoglo u glumi.

Zahvaljujući filmu „Svetlost između okeana” upoznali ste svog supruga Majkla Fasbendera, imate sada i svoju producentsku kuću. Da li ćete snimati ponovo zajedno?

Hoćemo, projekat je u pripremi, ali je još rano da se o tome govori. Majkl je sjajan glumac, autentičnost uvek zrači iz svake uloge koju igra. Uvek je stvarna. On je kameleon i još uvek uspeva da me iznenadi. On je jedan od najhrabrijih glumaca koji danas rade, tako da sam kada smo snimali taj prvi zajednički film bila veoma nervozna jer sam želela da budem na njegovom nivou. Kasnije sam shvatila da je Majkl bio takođe pod stresom, pa čak i uplašen kada je saznao da ću igrati sa njim. Plašio se moje snage glumice na početku karijere, a početnici su „gladni”, puni sirove energije i strasti. Na kraju se stvorila hemija između nas i uživali smo radeći zajedno. Podržavali smo se, iznenadili, izazivali, gurali i podizali jedan drugog. Na kraju smo postali partneri i u privatnom životu.