Ksenijin „Spomenar”

Mnogima će biti čudan spoj toliko nespojivih ljudi, ideološki i politički, sa tolikim različitim prošlostima, koji su napisali svoje posvete Kseniji Vučić. Tako je skup njihovih uspomena, priča, eseja i fotografija postao „Spomenar”, bezazleni medij detinjstva iz daleke prošlosti. Nešto poput „Instagrama”, „Fejsbuka” ili „Tiktoka” koje na posebnom mestu čuvaju matorci.

U svakom od tih tekstova različitih žanrova otkrivaju se detalji iz njenog profesionalnog i ličnog života, a kako je njen život posmatran kroz posebnu dioptriju, kao bivše supruge i majke dece najmoćnijeg političara u Srbiji Aleksandra Vučića, nema te predrasude i kontroverze koju joj sa posebnom strašću nije nalepila cinična beogradska čaršija.

Zato je knjiga „Ksenija” izuzetno dragoceno štivo ne samo za porodicu Ksenije Vučić već i za buduće istraživače koji će pokušati da dešifruju događaje od devedestih godina naovamo. Izdavač „Spomenara” je Institut za javnu politiku Vladimira Beba Popovića, bliskog Ksenijinog prijatelja koji se nalazio ne samo na suprotnom političkom spektru već i u različitom političkom univerzumu od onoga u kojem je lebdela Ksenija. Ali, te razlike su ih zbližile, umesto da ih dodatno udalje, što je Popović detaljno i za njega neuobičajeno emotivno opisao u svom tekstu „Šolja čaja”.

Pokazujući da ume da spaja nespojivo, makar za srpsku svakodnevicu, Ksenija Vučić je očigledno posedovala dar i da svoje prijatelje okupi na jednom mestu i posle svoje smrti, poput urednika knjige Petra V. Arbutine, književnog kritičara i esejiste, koji je uređivao knjige i sarađivao na izdanjima velikana poput Milorada Pavića, Mome Kapora, Vladete Jerotića, Milovana Vitezovića. Ima ih još.

Ako tom krugu dodamo i Aleksandra Čotrića, aforističara i pisca, najbližeg saradnika lidera SPO Vuka Draškovića, koji je prve korake u novinarstvu pravio upravo sa Ksenijom Vučić u „Srpskoj reči”, nekadašnjem opozicionom glasilu Srpskog pokreta obnove, pohvataćemo detalje iz novinarske biografije Ksenije Vučić koji su promakli i koji su gotovo nepoznati.

Kako smo mi inače nacija koja pamti kraće od kokoši, dakle, najduže nekoliko dana, o decenijama je izlišno govoriti jer su za Srbe to vekovi – čime su uspeli da demantuju čak i Milankovićev kalendar – drago mi je što će oni koji to žele, a trebalo bi, imati priliku da se uvere da je ona, bez ikakve sumnje, bila jedna od najtalentovanijih novinara svog vremena.

Završivši Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, sa obrazovanjem koje se smatra aristokratskim, ona se ne bavi Modiljanijem ili Dalijem, već zaranja u mistični svet srpske politike. Devojka sa Dorćola, iz ugledne porodice koja je takođe ideološki raspolućena, a tako je bilo oduvek i tako će biti zauvek u Srba, Ksenija traži svoj put između desničarskog i monarhističkog glasila i alternativnog Radio Indeksa, koji emituje nove talase mladalačkog bunta generacije koja je imala svoje nade, snove i ideale. Radila je i za VIN produkciju Gordane Suše, koja je bila na suprotnom polu Ksenijinih desničarskih stavova, ali je to nije remetilo da uradi neke od nezaboravnih priloga koja je ta produkcija stvorila. Sa Indeksa je otišla na Studio B, najvažniji medij beogradske čaršije tokom devedesetih. Kada je Zoran Đinđić postao gradonačelnik Beograda, prvi intervju dao je novinarki Studija B – Kseniji Vučić.

Prihvatio sam ideju Bebe Popovića da iščitam stare tekstove „Srpske reči”, koju mi je poslao Čotrić, ali sam robovao predrasudama. Znao sam da je pravila odlične televizijske intervjue na Televiziji Pink sa Edijem Ramom, Nikolom Gruevskim i još nekoliko krupnih političkih zverki iz domaće radinosti. I to je to. Kako u „Spomenaru” ima izuzetnih i emotivnih priloga Elme Zukorlić, Jelene Trivan, Aleksandre Janković, Vladimira Đukanovića, Vanje Udovičića, kao svedočanstvo o njihovom bliskom odnosu bilo mi je zaista dragoceno da pročitam njene davne intervjue iz „Srpske reči”. Nizali su se razgovori sa jednim od osnivača Demokratske stranke filozofom Slobodanom Inićem, rediteljem i predsednikom JUL-a Ljubišom Ristićem, bivšim šefom komunista Dražom Markovićem, glumačkom gromadom Ljubom Tadićem, dramskim piscem Aleksandrom Popovićem...

Zato je veoma važno Ksenijino pisanje posmatrati u tom istorijskom kontekstu nekada velike zemlje, gde vladaju lude šeširdžije u zemlji čuda, na samoj svetskoj granici ideologija, vera i galaksija. Energična, vedra i razborita devojka, još novinarski devojčurak, želi da odgonetne tajnu sedmog pečata, ali srpskog. Ulazi u redakciju gde pišu profesori univerziteta, pisci i intelektualci koji su za kralja i otadžbinu, ali ne samo oni već i novinari sa drugačijom ideološkom matricom. Od žestoke Dane Drašković, matematičara Milana Božića, akademika desne orijentacije Nikole Miloševića i Koste Čavoškog, predsednice Građanskog saveza Vesne Pešić. U tu šaroliku galeriju ličnosti i likova umešali su se i Gordana Suša, Nadežda Gaće, Radivoj Cvetićanin, Mihajlo Kovač, Ejub Štitkovac, tako da su se, i pored dominacije stavova SPO, mogle videti i drugačije političke boje, po principu do tada nepoznatog umetničko-političkog pravca, srpskog kubizma.

Ksenija odmah kreće u akciju, ne dozvoljava da je zvučna imena prestrave, već se nameće upravo intervjuima koji značajno podižu rejting krunskog dvonedeljnika u Republici. Jedna od najboljih reportaža iz tog vremena je upravo njena, opis neuspelog intervjua sa tadašnjim gospodarem života i smrti u Srbiji, Željkom Ražnatovićem Arkanom u Erdutu. Trebalo je mnogo hrabrosti za takav tekst i ona ga je imala.

Ponovo treba staviti Ksenijin novinarski angažman u novi kontekst, a to je njena veza i brak sa Aleksandrom Vučićem, zato što je mačističko društvo poput našeg, robujući stereotipima o supruzi tadašnje mlade političke zvezde u usponu, a kasnije i najmoćnije političke figure u Srbiji, po automatizmu Kseniju smestilo u otrcani kliše Vučićeve supruge. I kod većine je tamo ostala i kada su okončali bračnu zajednicu. Takva vrsta olakog klasifikovanja žena – „ma daj, da nije bilo Vučića” – jedna je od najvećih nepravdi učinjenih prema nekoj koleginici u srpskom novinarstvu.

Iako se tada nije moglo ni naslutiti dokle će Vučić dogurati, etiketa joj je prilepljena po starom običajnom pravu, a samo je uži krug novinarskog esnafa znao koliko je Ksenija bila svoja, talentovana i autentična. Nisam bio njen prijatelj, već kolega. Kako sam za njen novinarski forsaž saznao tokom sklapanja ove knjige, a ona je imala sve resurse da to odavno razglasi na sva zvona, sada mi je mnogo jasnije zašto je imala toliko raznobojnih prijatelja upisanih u „Spomenar”.