Ko je ugasio svetlo

Zna se: za ljubav, kao i za rat, uvek je potrebno dvoje. Samo za prevaru neophodan je i treći. Toliko o upornom ponavljanju priče o genocidu koji je navodno izvršen u Srebrenici. Jer, da se taj ipak nezapamćen ratni zločin zloupotrebljava u političke svrhe poznato je godinama, a ipak, na to do sada niko nije reagovao na pravi način. Gotovo niko:

„Srebrenički masakr predstavlja najveći trijumf propagande u balkanskim ratovima. Neke druge tvrdnje i otvorene laži odigrale su svoju ulogu u balkanskim sukobima i dale skroman doprinos propagandnom repertoaru uprkos tome što su kasnije pobijene (Račak, Markale, srpsko odbijanje da se potpiše sporazum u Rambujeu, 250.000 poginulih Bosanaca, cilj stvaranja Velike Srbije kao motorne snage koja je pokretala rat), ’srebrenički masakr’ ostaje nedostižan u svojoj simboličkoj moći. To je simbol srpskog zla i muslimanskog statusa žrtve, kao i pravednosti zapadnog rasturanja Jugoslavije i intervencije na više nivoa, uključujući bombardovanje, i kolonijalnu okupaciju Bosne i Hercegovine i Kosova.”

Kada je profesor Edvard Herman sa Univerziteta Pensilvanije izneo ovu tvrdnju, namera mu je bila da istinu odvoji i možda spase od političke propagande, jer nastavilo se s menjanjem svesti i sećanja.

Britanci su čak predložili i Rezoluciju koja nije prošla u Savetu bezbednosti UN, ali je već bila „usaglašena” druga, namenjena Evropskom parlamentu, koja je i usvojena jer je to bio najbolji i najjeftiniji postupak kupovine indulgencija za sve ono što „Stara dama” jeste ili nije učinila tokom balkanske krize devedesetih, a zgodna je u propagandnom ratu koji deo Evrope i SAD vode protiv Rusije, dakle i protiv Srbije, koja nikada nije pristala da se priključi ucenjivačkim sankcijama.

Navode što se provlače kroz Rezoluciju a koje su „otkrili” Britanci a „overio” zamalo doživotni tutor samostalne Bosne i Hercegovine, nije do sada potvrdila nijedna nepristrasna međunarodna istražna komisija, pa će njen tekst ostati samo kao „opšteprihvaćeno tumačenje”. Ali, povest se ne piše rezolucijama, mada politika u značajnoj meri uspeva da je oblikuje.

Bez namere da se zločini počinjeni u Srebrenici negiraju ili umanje, i uprkos raznoraznim rezolucijama i amandmanima na Krivični zakon, evo činjenica koje ne štede nijednu stranu u ratnim sukobima na tlu Bosne i Hercegovine.

Istinom do pomirenja

Čak i kad pogine čovek pojedinac, to je jedna žrtva previše. I u ratu, takođe. Mada, u ratnim sukobima postoji nekakav božji odabir, pa kada neko pogine sa oružjem u rukama on je pali borac, a svi ostali su civilne žrtve. I to po pravilu žrtve ratnog zločina a ne „kolateralna šteta”, u šta nas je 78 dana 1999. godine uveravao uvek nasmejani Džejmi Šej, tada portparol NATO-a! Zato se poginuli vojnici najčešće pokopavaju na vojnim grobljima a ne sa nevinim žrtvama rata, jer je to propagandni cinizam koji vojnicima uskraćuje čast i eventualno herojstvo, a nesrećnim civilima pravdu.

Tako je svuda, ali ne i u Srebrenici. Naime, u Memorijalnom centru u Potočarima nalazi se šest i po hiljada „nišana”, obeležja grobnog mesta muslimana. Međutim, i kada bi lokalnog hodžu upitali ko je tu pokopan kao borac, ko je poginuo u ratnim okršajima, a ko je žrtva zločina, teško da bi mogao da upre prstom i da ih razdvoji.

Zanimljivo je da broj obeležja ne odgovara broju pokopanih. Naime, po „Bosanskom atlasu zločina” IDC-a (Istraživačko-dokumentacioni centar u Sarajevu), u tabeli se navodi broj od 4.256 ubijenih i 2.673 nestalih. To ima značiti da su neka grobna mesta prazna, a da su „nišani” postavljeni ne zbog pijeteta prema žrtvama čija se sudbina ne zna ili zbog izgubljene nade da će se, ipak, odnekud pojaviti već iz nekog drugog razloga.

Uz to, na potočarskom mezarju svi pokopani su predstavljeni kao žrtve zločina genocida! Kada tu definiciju koriste bošnjački političari ona se može tumačiti marketinškim preterivanjem, ali kada je prihvate pravnici koje su znanje i ugled udenuli u toge tužilaca i sudija Haškog tribunala to postaje vrlo ozbiljan problem. Jer, postoji naizgled neznatna, ali s pravnog stanovišta značajna razlika između genocida i etničkog čišćenja: potonja radnja ne podrazumeva ubistva svih pripadnika suprotstavljene grupe, druge nacije ili drukčije vere (Jevreja, na primer, ili Srba). Ako ni pravnici ne poznaju ili ne žele da naprave razliku između tih zločina onda to umanjuje ili oduzima kredibilitet institucijama koje predstavljaju, koje baš u ime međunarodne pravde očekuju od njih – barem nepristrasnu istinu.

Nažalost, jedan od principa anglosaksonskog prava koje se primenjuje u Međunarodnom sudu za ratne zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije jeste da nema kodifikacije, već da jednom izrečena presuda postaje važeća pravna doktrina, i pozitivni pravni akt. Tako je prva presuda za zločin genocida doneta u Hagu postala pravni princip na koji se, uz bošnjačke političare, poziva i glavni tužilac Serž Bramerc.

Ali, ako nema pravne kodifikacije, postoji ona mentalna, pa su tako za Bošnjake svi izginuli u sopstvenim redovima „žrtve genocida”, dok su do danas svi Srbi ostali „četnici” i „agresori”.

S druge strane, podjednako je težak zločin ubistvo civila ili ratnog zarobljenika. Što je još strašnije, u Srebrenici su, izgleda, likvidirani i ranjeni pripadnici Armije BiH. Nažalost, o tome može samo da se nagađa jer verske i sekularne organizacije ne odobravaju ekshumaciju i forenzičku obradu tela poginulih (ubijenih), pa ne deluju sasvim nesuvislo tvrdnje da su uz žrtve zločina u Potočarima pokopani mnogi koji su umrli od života, prirodnom smrću. Kako god da je, pravosudnim organima Republike Srpske ide na dušu što „slučaj Srebrenica” nije sasvim istražen i procesuiran do kraja, već je prava istina prepuštena na milost i nemilost bošnjačkim političarima, haškim pravnicima i našim negdašnjim saveznicima.

Logika apsurda

Prema zvanično prihvaćenim podacima, Vojska Republike Srpske je u trenutku napada na Srebrenicu raspolagala sa 400 boraca i četiri tenka, uz oko hiljadu šeststo naoružanih lokalnih civila koji i nisu učestvovali u borbenim dejstvima zato što su vojnici strepeli od njihovog eventualnog osvetničkog pira. Istovremeno, na suprotnoj strani ih je iščekivalo 5.500 boraca 28. divizije Armije BiH (čiji je komandant Naser Orić pobegao iz Srebrenice još u aprilu ostavljajući saborce da „izginu do poslednjeg”), uz holandski bataljon sa 550 „mirovnjaka”! Matematički, jedan prema petnaest u korist bošnjačkih snaga.

Uprkos tome, kako je onomad izvestio „Dojče vele”, predsednica „Majki Srebrenice” Munira Subašić uručila je istražitelju Klausu Zornu spisak sa 22.000 imena „agresora”.

Ali izgleda da je tu zaista bilo još nekih jedinica. Naime, studija „Srebrenica 1995–2015”, u izdanju Fonda strateške kulture iz juna 2015. godine, daje vrlo zanimljive i nepristrasne podatke. Na primer – o ulozi 10. diverzantskog odreda „skrpljenog” od avanturista i plaćenika koji su ubijali „po narudžbini”, za pare!

„Erdemović (Dražen) i njegovi saučesnici bili su pripadnici tzv. 10. diverzantskog odreda, višenacionalne jedinice u kojoj su bili Srbi, Hrvati, muslimani i Slovenci. Za tu jedinicu nikad nije ustanovljen njen položaj u komandnom lancu VRS. Većina njenih pripadnika su se kasnije borili u Africi, kao plaćenici zapadnih vojski.”

Dražen Erdemović, etnički Hrvat iz Tuzle rođen 1971. godine, postao je poznat široj javnosti po priznanju da je učestvovao u likvidaciji hiljadu dvesta ratnih zarobljenika u Srebrenici, od kojih je on ubio sedamdesetoro. Odslužio je besramno malu kaznu od samo pet godina zatvora, i odmah postao najomiljeniji „svedok saradnik” Haškog tribunala na suđenjima Srbima (o njegovom „kredibilitetu” najbolje svedoči podatak da je Hrvatska odbila da mu izda domovnicu).

Ipak, postoji nedoumica o broju poginulih civila i vojnika Armije BiH. Veštak Tužilaštva MKTJ Ričard Batler procenio je da je u sukobima oko Srebrenice poginulo oko dve hiljade pripadnika muslimanskih snaga, portugalski oficir i posmatrač UN Karlos Martins Branko – takođe oko dve hiljade, američki obaveštajac Džon Šindler – oko pet hiljada, a Karl Bilt – oko četiri hiljade, dok su UN iznele broj od oko tri hiljade. Po tim procenama proizilazi da je značajan broj poginulih na bošnjačkoj strani stradao u borbi, dakle kao legitimne žrtve ratnih dejstava, što znači da nisu streljani, da bar tu nije bilo zločina.

Smatra se da je najverodostojnija procena Ujedinjenih nacija, po kojoj je tokom proboja 28. divizije Armije BiH kako bi se domogli Tuzle poginulo oko tri hiljade boraca. Ta procena se ne odnosi i na civile koji su krenuli s vojskom put očekivanog spasa?! Ali, ni to nije sve!

Mirsad Tokača iz sarajevskog Informativno-dokumentacionog centra je 2010. izjavio da je pronađeno „oko pet stotina živih Srebreničana” koji se vode kao nestali, i „sedamdeset osoba koje su sahranjene u Memorijalnom centru Potočari a koji nisu stradali u Srebrenici”. Ibran Mustafić, koji je bio funkcioner civilne uprave u srebreničkoj enklavi, rekao je da je do hiljadu osoba stradalo u međusobnim sukobima muslimana tokom povlačenja iz Srebrenice. Naser Orić u svojoj knjizi „Srebrenica svedoči i optužuje” (objavljena 1994. godine) navodi imena 1.333 muškarca iz enklave koji su poginuli u ratnim dejstvima pre pada Srebrenice u julu 1993. godine kad su muslimanske snage napadale srpska sela u široj okolini. Pa čak i direktor Memorijalnog centra u Potočarima Mersed Smajlović i direktor Centra za nestala lica BiH Amor Mašović izjavili su da je u Potočarima sahranjeno najmanje pedesetak lica nastradalih 1992. godine koja su, ma šta to značilo, „u bliskom srodstvu sa licima koja se vode kao žrtve pogubljenja”.

Zločin se dogodio, u to nema nikakve sumnje. Zato je naizgled nejasno zašto je bošnjačkoj strani potrebna njegova kvalifikacija u genocid, kao i „naduvavanje” broja žrtava. I da svako ozbiljnije istraživanje u tom smeru predupređuje pokušajem linča tadašnjeg premijera susedne države koga su, uzgred, sami pozvali u goste.

To se ne može gurnuti pod tepih, kao što je to učinjeno s pobijenim Srbima civilima u selima pored „demilitarizovane enklave Srebrenica”! Suviše je svedoka.

Bil i Alija

U studiji Fonda strateške kulture „Srebrenica 1995–2015” navodi se podatak koji je mogao značajno da ugrozi bezbednost Vilijama Džefersona Klintona, poznatijeg po familijarnom Bil, bivšeg predsednika SAD, koji je i inicirao izgradnju memorijalnog centra, pa 2003. godine prisustvovao njegovom otvaranju i komemoraciji u Potočarima zbog sopstvene savesti, i time dao podršku predsedničkoj kandidaturi svoje supruge Hilari. Piše:

„Hakija Meholjić, član Ratnog predsedništva Srebrenice, u mnogim medijima, kao i u norveškom filmu ’Srebrenica: izdani grad’, citirao je reči Alije Izetbegovića sa sastanka u Sarajevu iz 1993, kada je predsednik SDA pred svima rekao: ’da mu Klinton nudi da četnici uđu u Srebrenicu i izvrše pokolj pet hiljada Muslimana, posle čega će NATO bombardovati srpske položaje u Bosni’.”

Ovo su potvrdili Sefer Halilović, general Armije BiH i poslanik u Skupštini Bosne i Hercegovine, i mnogi drugi svedoci. Možda je to razlog što rahmetli Alija Izetbegović nikad nije bio na komemoraciji žrtvama u Srebrenici.

Demokratura

Zanimljivo je da predlog Rezolucije koji „u ime istine” usvaja ko stigne, sadrži i odrednicu da je negiranje srebreničkog genocida krivično delo. Dakle, zaprećena je kazna svakom ko pomisli i javno izjavi da je možda reč o etničkom čišćenju a ne genocidu – što je nespojivo s demokratijom, na koju se predlagači i usvajači sa žarom pozivaju.