Odjeci i reagovanja

Negde pred kraj SFRJ razvio se, iz rubrike „Među nama”, baš u ovom listu, jedan poseban žanr novinskog teksta – odjeci i reagovanja. U tom formatu ugledni, uglavnom univerzitetski obrazovani pojedinci, neretko nastavnici, čak i književnici i spisatelji opšte prakse, iznosili su svoja viđenja društvenih zbivanja. Meni su u posebno neprijatnom sećanju ostali orkestrirani napadi na ličnosti čiji su se pogledi razlikovali. Za neupućene, o toj rubrici postoji studija bazirana na analizi sadržaja više hiljada „odjeka” i „regovanja”. Od tada se, sve do pojave „Tvitera”, ništa slično nije ponovilo. Međutim, povremeno, kao svojevrsni relikt tog vremena, i danas osvanu orkestrirani napadi na ljude koji se po svojoj metodologiji i stilu pisanja takmiče sa svojim uzorima.

Razlika je, osim u tematici, i to što se takvi tekstovi danas pojavljuju pod maskom dijaloga, rasuti po raznim novinama pa ih je teže izbeći. Sličnost je, osim u stilu, što su njihovi autori odranije poznati javnosti, pa su u izvesnim krugovima čak stekli i određeni ugled. To naravno čitavu stvar dodatno komplikuje i čini problematičnijom, jer bi se od takvih ljudi moglo, pa i moralo očekivati da neguju, a time i šire kulturu dijaloga.

Da odmah razjasnim šta se ovde podrazumeva pod kulturom dijaloga. Pre svega, komunikacija koja je usmerena ka razumevanje između ljudi i međusobno poštovanje onih koji debatuju. Ako je reč o usmenoj komunikaciji podrazumeva se slušanje, odnosno čitanje izgovorenog i napisanog, pa onda i argumentovan ili bar smislen odgovor na taj sadržaj. Debate, naravno, nema bez razlike u gledištima, ali ona podrazumeva prihvatanje i poštovanje tih razlika. U svakom slučaju, isključuje se otvoreno ili prikriveno verbalno nasilje. Naravno da je za kulturu dijaloga potreban određeni stepen opšte informisanosti, ali ona se podrazumeva u javnom govoru. Vedrina duha i duhovitost su dobrodošle, ali se ne podrazumevaju i njihov izostanak može se oprostiti.

Ovo su načela, a konkretno reč je o tome da se ne falsifikuju teze s kojima se polemiše. Korisno je, štaviše, ojačati tuđu tezu kako bi se izoštrila sopstvena argumentacija; isključivanje zlonamernosti koja se ogleda u prikazivanju tuđih ideja i teza u iskrivljenom smislu; izbegavanje ad hominem argumentacije; po mogućnosti upućivanje čitaoca na link originalnog teksta s kojim se polemiše itd.

Ova načela i konkretna uputstva su, nažalost, češće izuzetak nego pravilo u javnom govoru i polemikama koje se vode u našoj štampi. Neretko polemičari dijalog vode sa prepričanim tekstom ili izmišljenom tezom, a onda se polemiše sa besmislicama koje su sami konstruisali.

Razlozi su različiti. Počev od benignih koji se tiču činjenice da polemičari nemaju podjednaku snagu pameti, što neke ideje čini nedovoljno pristupačnim pa se one tumače i na njih se reaguje u skladu sa tom datošću.

Drugi razlog može biti prostakluk kao skromni supstitut za duhovitost. Tako se podilazi ciljnoj grupi koja kafanske dosetke i opšta mesta prihvata kao filozofske argumente. Iza toga se obično krije uskogrudost i mizantropija, ali se to ruganje predstavlja kao posebno ubitačan polemički stil. Najzad, veoma često je prisutna zlonamernost koja podrazumeva da se teze s kojima se polemiše svesno izvrću, vade iz konteksta, ili čak potpuno izmišljaju ne bi li se lakše oborile s nejakim sredstvima koja polemičaru stoje na raspolaganju.

No, glupost, prostakluk i pokvarenost su nasleđene ili rano stečene individualne karakteristike koje se pre ili kasnije prepoznaju i obično same razotkriju pa na njih ne treba trošiti reči. Na kraju krajeva, svako ima pravo na slobodu govora.

Mnogo interesantnija je praksa sistemskog i osmišljenog omalovažavanja i demonizovanja izabrane mete, bez obzira na to da li je reč o pojedincu, grupi ili instituciji. Tu su lične karakteristike kvazipolemičara u drugom planu, mada ih one preporučuju za jurišne odrede.

Ovde zapravo i nije reč o dijalogu već o svojevrsnoj propagandi. Takvi tekstovi liče na paskvile, ali za razliku od nje, imaju poznatog i neretko uglednog autora. Te „polemike” su sušta suprotnost kulturi dijaloga jer im je cilj da istaknu i na svaki način prodube razlike, a ne da ih prevaziđu ili reše problem o kome se polemiše.

Kvazipolemike se prepoznaju po tome što koriste dehumanizirajući jezik i slike s ciljem da kod ljudi probude negativne asocijacije i emocije prema izabranoj meti. Povezivanjem mete sa negativnim asocijacijama kod čitaoca se želi izazivati gađenje i odsustvo bilo kakve empatije. Reč je, ukratko, o svesnoj manipulaciji u cilju moralnog ostrakizma nepoželjnih pojedinaca ili grupa.

Medijski pismeni čitaoci lako prepoznaju takvu vrstu manipulacije. Ona se ogleda, na primer, u izboru netipičnih fotografija koje bude negativne asocijacije na pojedinca ili grupu koji su meta. U naslovima se, po pravilu, ističe ime ili naziv mete povezano sa nekom sintagmom ili rečju koja budi negativne asocijacije. Potpuno je nevažan smisao naslova. On čak ne mora imati bilo kakvo značenje, a neretko nema veze ni sa sadržajem kvazipolemike, važno je samo da se postigne željeni efekat podsticanja negativne asocijacije. Naslove i ilustracije su posebno važni s obzirom na to da su najupadljiviji i ne traže dodatni intelektualni napor ni od čitaoca ni od manipulatora. Ako je ciljna grupa zahtevnija, u samom tekstu se koriste već pomenuti mehanizmi falsifikovanja i obesmišljavanja teza s kojima se navodno polemiše. Međutim, nepogrešiv način da se ustanovi da je reč o manipulaciji jeste intenzitet korišćenja određenih pojmova, a najčešće ličih imena. Na primer, ako je meta neki pojedinac, njegovo ime će se u relativno kratkom novinskom tekstu pojaviti više od recimo sedam, a nekada i par desetina puta – naravno u negativnom kontekstu.

Takvu propagandu nije moguće izbeći jer je sistemski politički ili marketinški motivisana. Moguće je, međutim, izbeći uključivanje u takvu polemiku.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu