Одјеци и реаговања

Негде пред крај СФРЈ развио се, из рубрике „Mеђу нама”, баш у овом листу, један посебан жанр новинског текста – одјеци и реаговања. У том формату угледни, углавном универзитетски образовани појединци, неретко наставници, чак и књижевници и списатељи опште праксе, износили су своја виђења друштвених збивања. Мени су у посебно непријатном сећању остали оркестрирани напади на личности чији су се погледи разликовали. За неупућене, о тој рубрици постоји студија базирана на анализи садржаја више хиљада „одјека” и „реговања”. Од тада се, све до појаве „Твитера”, ништа слично није поновило. Међутим, повремено, као својеврсни реликт тог времена, и данас освану оркестрирани напади на људе који се по својој методологији и стилу писања такмиче са својим узорима.

Разлика је, осим у тематици, и то што се такви текстови данас појављују под маском дијалога, расути по разним новинама па их је теже избећи. Сличност је, осим у стилу, што су њихови аутори одраније познати јавности, па су у извесним круговима чак стекли и одређени углед. То наравно читаву ствар додатно компликује и чини проблематичнијом, јер би се од таквих људи могло, па и морало очекивати да негују, а тиме и шире културу дијалога.

Да одмах разјасним шта се овде подразумева под културом дијалога. Пре свега, комуникација која је усмерена ка разумевање између људи и међусобно поштовање оних који дебатују. Ако је реч о усменој комуникацији подразумева се слушање, односно читање изговореног и написаног, па онда и аргументован или бар смислен одговор на тај садржај. Дебате, наравно, нема без разлике у гледиштима, али она подразумева прихватање и поштовање тих разлика. У сваком случају, искључује се отворено или прикривено вербално насиље. Наравно да је за културу дијалога потребан одређени степен опште информисаности, али она се подразумева у јавном говору. Ведрина духа и духовитост су добродошле, али се не подразумевају и њихов изостанак може се опростити.

Ово су начела, а конкретно реч је о томе да се не фалсификују тезе с којима се полемише. Корисно је, штавише, ојачати туђу тезу како би се изоштрила сопствена аргументација; искључивање злонамерности која се огледа у приказивању туђих идеја и теза у искривљеном смислу; избегавање ад хоминем аргументације; по могућности упућивање читаоца на линк оригиналног текста с којим се полемише итд.

Ова начела и конкретна упутства су, нажалост, чешће изузетак него правило у јавном говору и полемикама које се воде у нашој штампи. Неретко полемичари дијалог воде са препричаним текстом или измишљеном тезом, а онда се полемише са бесмислицама које су сами конструисали.

Разлози су различити. Почев од бенигних који се тичу чињенице да полемичари немају подједнаку снагу памети, што неке идеје чини недовољно приступачним па се оне тумаче и на њих се реагује у складу са том датошћу.

Други разлог може бити простаклук као скромни супститут за духовитост. Тако се подилази циљној групи која кафанске досетке и општа места прихвата као филозофске аргументе. Иза тога се обично крије ускогрудост и мизантропија, али се то ругање представља као посебно убитачан полемички стил. Најзад, веома често је присутна злонамерност која подразумева да се тезе с којима се полемише свесно изврћу, ваде из контекста, или чак потпуно измишљају не би ли се лакше обориле с нејаким средствима која полемичару стоје на располагању.

Но, глупост, простаклук и поквареност су наслеђене или рано стечене индивидуалне карактеристике које се пре или касније препознају и обично саме разоткрију па на њих не треба трошити речи. На крају крајева, свако има право на слободу говора.

Много интересантнија је пракса системског и осмишљеног омаловажавања и демонизовања изабране мете, без обзира на то да ли је реч о појединцу, групи или институцији. Ту су личне карактеристике квазиполемичара у другом плану, мада их оне препоручују за јуришне одреде.

Овде заправо и није реч о дијалогу већ о својеврсној пропаганди. Такви текстови личе на пасквиле, али за разлику од ње, имају познатог и неретко угледног аутора. Те „полемике” су сушта супротност култури дијалога јер им је циљ да истакну и на сваки начин продубе разлике, а не да их превазиђу или реше проблем о коме се полемише.

Квазиполемике се препознају по томе што користе дехуманизирајући језик и слике с циљем да код људи пробуде негативне асоцијације и емоције према изабраној мети. Повезивањем мете са негативним асоцијацијама код читаоца се жели изазивати гађење и одсуство било какве емпатије. Реч је, укратко, о свесној манипулацији у циљу моралног остракизма непожељних појединаца или група.

Медијски писмени читаоци лако препознају такву врсту манипулације. Она се огледа, на пример, у избору нетипичних фотографија које буде негативне асоцијације на појединца или групу који су мета. У насловима се, по правилу, истиче име или назив мете повезано са неком синтагмом или речју која буди негативне асоцијације. Потпуно је неважан смисао наслова. Он чак не мора имати било какво значење, а неретко нема везе ни са садржајем квазиполемике, важно је само да се постигне жељени ефекат подстицања негативне асоцијације. Наслове и илустрације су посебно важни с обзиром на то да су најупадљивији и не траже додатни интелектуални напор ни од читаоца ни од манипулатора. Ако је циљна група захтевнија, у самом тексту се користе већ поменути механизми фалсификовања и обесмишљавања теза с којима се наводно полемише. Међутим, непогрешив начин да се установи да је реч о манипулацији јесте интензитет коришћења одређених појмова, а најчешће личих имена. На пример, ако је мета неки појединац, његово име ће се у релативно кратком новинском тексту појавити више од рецимо седам, а некада и пар десетина пута – наравно у негативном контексту.

Такву пропаганду није могуће избећи јер је системски политички или маркетиншки мотивисана. Могуће је, међутим, избећи укључивање у такву полемику.

Професор на Филозофском факултету у Београду