Kremanska istraga

Koliko god užički seljaci bili (neopravdano) gnevni na Emira Kusturicu, toliko su čitaoci „Politike” juče u svojim komentarima na našem sajtu bili (opravdano) ljuti i razočarani zbog pretnji i uvreda upućenih reditelju. „Oprostite, Emire! Sram vas bilo Užičani”, piše čitateljka pod nadimkom „Užičanka”; „Dokle te gluposti poput – ako se ne zoveš Milojko nisi Srbin, ili ako nisi pravoslavac i ne ideš u crkvu nisi Srbin” (Sara Miljenović); „Izvini Emire, mi, najveći deo naroda u Srbiji, duboko te poštujemo i ponosimo se tobom i celim tvojim opusom. Zadivljeni, pratimo tvoje reči i dela” (Kraljević Marko).

Paradoks je da su meštani četiri užička sela u Istanbul slali čoveka kog tzv. druga Srbiji uredno vodi kao srpskog nacionalistu. U Godišnjem izveštaju za 2007. Helsinški odbor za ljudska prava nije preskočio Kusturičino učešće na mitingu za Kosovo i njegovo raspitivanje za „domaće miševe”. Svejedno što Kusturica sebe u nacionaliste nikada nije svrstavao, jer sebe vidi kao nekoga ko se zalaže za oživljavanje ideje o zaštiti nacionalnog i kulturnog identiteta. Tragom te ideje je i nastao njegov Drvengrad na Mokroj gori.

Postoji i veći paradoks od toga da se Turskoj „šalje” neko ko, uprkos paljbe druge Srbije po kosovskom mitu kao izvorištu svekolikog (srpskog) zla, taj isti mit brani kao autentični, nezamenljivi deo srpske kulture. A to je što su meštani uopšte uspeli da dovedu Kusturičinu nacionalnu pripadnost u vezu sa svojim (neosnovanim) strahom da će im ubuduće biti uskraćeno pravo da seku šume i zidaju kuće.

Pretnje i uvrede se ne mogu pravdati, ali se možda mogu razumeti. Izazvalo ih je, između ostalog, neznanje.

Uostalom, uzmimo šta o Kusturučinim namerama kažu i neki za koje bi se moglo pretpostaviti da su obrazovaniji, ili su im makar, zahvaljujući Internetu, informacije dostupnije nego Kremancima. Nekolicina se na sajtu „Blica” upustila u priču šta se sme, a šta ne sme raditi u Parku prirode, tvrdeći isto što i užički seljaci: Kusturica hoće meštanima da oduzme zemlju. Tako je jedan od komentatora na tom sajtu, pod nadimkom Lala, slavnom režiseru poručio: „Neka ide odakle je došao”. I dodao: „Ništa lično”, valjda da bi naglasio da je reč o principu koji važi i za druge, a ne samo za Kusturicu.

Takve isključivosti i netrpeljivosti, dakle, nema samo u Kremnama. Pre Lale, i pre Užičana, Vesna Pešić (po sopstvenom priznanju liberalni demokrata) još prošle godine se na televiziji Pink bavila Kusturičinim poreklom („Nije mu, bre, država Srbija, nego Bosna i Hercegovina”) i verom („Niko u Srbiji nije tražio od njega da se pokrsti, da se od Emira prozove Nemanja”).

Posle mu se izvinila (moglo je, istina, šume i šume da se poseče dok je izvinjenje došlo).

Građani, ona većina koja se oglasila na sajtovima „Politike” i „Blica”, izvinili su se Kusturici zbog uvreda. Državne institucije i nevladine organizacije koje se u Srbiji bave ljudskim pravima, zasad ćute. I ta je ćutnja rečitija od svakog govora.