Ako postoji levica na Zapadu, trebalo bi da se vrati u igru

Bilo je to u vreme kad su italijanski komunisti ugostili romski cirkus svojih mađarskih kamarada, dok na ulice Budimpešte nadolaze sovjetski tenkovi. Iako ga niko mnogo ne podržava u strasti da završi film, za Đovanija je on važan, posebno zbog tadašnjeg stava italijanske Komunističke partije da se „reši” Staljina, ali i zbog toga što su se u Italiji danas stvari promenile i na planu politike i na planu filmova. Za Đovanija, baš kao i za samog Moretija, film je sastavni deo života i on se ne slaže s upotrebom nasilja zarad nasilja u filmu, objašnjavajući tu svoju tezu upotrebom referenci iz dela Kišlovskog, Kopole, pozivajući se na Felinija, ali i bukvalno ostavljajući glasovnu telefonsku poruku samom Martinu Skorsezeu. Moreti dokazuje da je zahvaljujući filmu i njegovoj magičnoj moći moguće otkriti i lakoću življenja i želju za srećom. I šta nam više treba.

U „Svetloj budućnosti” se čuje i da „film ima terapeutsko dejstvo na ljude”? 

Za reditelje film sigurno nije terapija. Za gledaoce jeste i može da bude.

Ovde imamo priču o reditelju koji očajnički pokušava da snimi politički film o jednom vremenu, ali tu je paralelno i priča o ogromnoj ljubavi prema filmu?

Želeo sam da napravim film pun različitih stvari. Dopala mi se takva ideja, jer meni kao gledaocu to je veoma važno, a i meni kao reditelju je to važno. Moj gledalački rad uvek je imao veliki uticaj na moj rediteljski rad. Kad odem u bioskop želim da se iznenadim, da gledam i želim da se smejem. Želim da osetim emocije. I zato sam pokušao da snimim film iz vizure bioskopskog gledaoca i da napravim film veoma bogat sadržajem, a kratak po trajanju. Neki drugi reditelj bi od ovog materijala snimio tri filma, a ja sam rešio da to bude samo jedan i sve u njemu. Film ne sme da bude film samo za sebe, ne želim da menjam gledaoce. Oni koji počnu da snimaju film s idejom da menjaju gledaoce na pogrešnom su putu. U stvaranju filma plaćate reditelju da ga snima. I teško je.

Vaš Đovani danas snima film o revoluciji u Mađarskoj 1956. godine, o ulasku sovjetskih trupa i Komunističkoj partiji Italije, zašto baš o tom periodu?

Želeo sam da se setim tog trenutka, jer je to bila istorijska prilika koju je Zapad izgubio. Bila je to prilika da se oslobodite Sovjetskog Saveza, prilika koju je ceo Zapad želeo. Sećam se tog trenutka kad je zapadna levica izgubila. Imali su priliku da se oslobode odnosa sa SSSR-om i staljinizmom, a nisu je iskoristili.

Da li je za vas i filmska umetnost utopija, kao što su bili komunistički snovi?

Postoje te stvari s kojima reditelj želi da gledaoca udari u lice užasnom stvarnošću. Film služi i za sanjarenje. Želeo sam da napravim priču koja je bolja od stvarnosti, jer film takođe pomaže da se sanja.

Potporna osnova komunističkih partija je sve niža, a da li ovim filmom pokušavate da kažete da je marksizam u svojoj čistoj formi još važeća filozofija i da bi možda mogao da bude alternativa u današnjici?

Prikazujem bez nostalgije ono što je prošlo. I pokazaću vam na italijanskom primeru da je to bila ozbiljna zajednica, ali je to bio i način vođenja politike, vrlo krute, vrlo moralističke politike. Zamislite samo način na koji šef lokalnog ogranka Komunističke partije razgovara s mladićem koji eksplicitno pokazuje homoseksualne stavove. Ali, od tada je prošlo više od pola veka i moramo da koristimo nove alate za čitanje stvarnosti.

Šta rade ili ne rade današnje evropske komunističke partije, da li ste hteli da i o tome razmišljamo?

Koje komunističke partije? Ona u Italiji ne postoji već trideset godina. Gde su komunisti u Francuskoj, Engleskoj, Grčkoj? Nema ih, ne postoje. Već sam vam rekao, zanimalo me je samo da pričam o neiskorišćenoj prilici da se oslobodimo od staljinizma. Hteo sam da pričam o tom periodu, jer je tada postojala dobra prilika za promene levičarskih partija. Šta danas imamo? Desnicu na vlasti u većini zemalja. Ako postoji levica na Zapadu, trebalo bi da se vrati u igru.  

U Italiji je levica već dugi niz godina pomalo u krizi identiteta. Mislim da će nekoliko godina provedenih u opoziciji dobro doći italijanskoj levici da izgradi novi identitet. U svakom slučaju, ja sam reditelj i nisam politički stručnjak.

Kažete u „Svetloj budućnosti” da film nije samo o estetici, već mora biti i o etici?

Ako etika i estetika mogu da se kombinuju tih nekih 120 minuta, onda da. Znate kako je kod mene, bio sam veoma dobar u vaterpolu kada sam bio mlađi i igrao sam u najvišoj omladinskoj italijanskoj ligi, ali sam to napustio sa 17 godina. Bio sam politički aktivista u školi, pa sam napustio i politiku. Jedino čega sam se do kraja držao jeste film.

„Svetla budućnost” je tako šarmantna, duhovita i uz to omaž filmu i bioskopu koji pod najezdom striming platformi polako nestaju.

Sve dok bude otvorenih bioskopa, nastaviću da snimam filmove za bioskope. Mislim da su platforme dobre samo za serije. Kao reditelj, kao producent i kao gledalac, jer su ove tri duše ponovo spojene u mojoj ličnosti, ja gledam filmove s istom radoznalošću koju sam imao pre 50 godina.

Vaš junak reditelj Đovani kaže u jednoj sceni da su umetnici kao partizani?

Napisao sam te redove jer sam želeo da istaknem entuzijazam koji često i uvek karakteriše francuski narod, a lik producenta u filmu je Francuz. Uvek uzbuđen.

Da li je teško koreografisati sebe dok pevate i igrate i režirate istovremeno?

Pevanje u mom slučaju je malo previše, ali pevam. Muzika uvek igra važnu ulogu u mojim filmovima, a neke scene u ovom filmu inspirisane su italijanskim pesmama kojima sam želeo da napravim omaž. Film s italijanskim kanconama, s ljubavnom pričom jednog para i pričom o zemlji koja se proteže više od 50 godina.

A ona scena u kojoj zovete Martina Skorsezea, a on se ne javlja?

Dok sam pripremao film, napisao sam mejl gospodinu Skorsezeu, ali sam možda dobio pogrešnu adresu jer mi nikad nije odgovorio. Taj pokušaj poziva je čista fikcija.

A zašto ste baš njega izabrali?

Volim kad u filmu postoji suspenzija vremena. Sviđa mi se ideja da lik Đovanija potpuno blokira vreme svojom ličnošću i svojim karakterom. Đovani je i sinefil i reditelj i insistira na tome da film mora da bude film, a ne proizvod za brzu upotrebu i još brži zaborav. Inače, nije mi bila ideja da Skorseze igra ili da se pojavi u ovom filmu. Kao što vidite, „zvao” sam ga iz drugih razloga.

U avgustu ćete proslaviti 70. rođendan, razmišljate li o tome šta ste iz sopstvenog ličnog i rediteljskog iskustva doneli filmu?

Šta dugujem filmu? Imao sam veliku sreću. Imao sam priliku da pričajući o sebi uspevam da pričam i o drugima. I to je velika čast.        ¶